Atopijski dermatitis ili ekcem se Anastasiji Blagić pojavio veoma rano u detinjstvu, jer je, kaže, genetski predodređena za to. Tokom srednje škole stanje se značajno pogoršalo.
- Koža mi je bila suva, kapci su mi pucali do te mere da nisam mogla u potpunosti da otvorim oči. Osip se širio po celom telu, najčešće na pregibima - kolenima i laktovima, ali je ponekad cela koža postajala zadebljana (lihenifikovana) - kaže Anastasija, objašnjavajući kako je počela da koristi kortikosteroide.
"Nikad nije sita"
Umesto doziranja prema preporukama lekara, vodila se sopstvenim nahođenjem i vremenom postala zavisna od njih - kako se koža navikavala, tako je povećavala doze.
- Moj proces izlečenja od zavisnosti, prihvatanje iste, ali i najveća borba, počela je kada sam ugledala video o tome šta može da izazove "krema" koju sam koristila. Od tog trenutka, "krema" prestaje da bude "krema" i postaje kortikosteroid, jer to sve vreme i jeste. Kada sam odgledala taj video, shvatila sam da ne koristim kortikosteroide pravilno, i moja prva reakcija bila je: “Nikada ne smem da prestanem, ne želim da mi se ovo desi, samo ću ih koristiti do kraja života” - otkriva.
U tom trenutku "kreme" koristi sve češće, jer ih "njena koža sve više traži i nikad ih nije sita". Razmišlja o videu koji je odgledala pre par meseci, istražuje. Dvadeset šestog marta 2023. godine naglo prestaje sa kortikosteriodima, što dovodi do "rebound" efekta, odnosno pogoršanja simptoma, jer ovakva terapija ne sme naglo da se prekida.
Nemoć, agonija i strah
Stanje sa kojim se suočila stručno se naziva atopijski dermatitis izazvan odvikavanjem od kortikosteroida ili "red skin syndrome". Iz njenog ugla reč je o stanju koje izaziva najveću duševnu bol koju je ikada osetila. Izaziva nemoć. Izaziva agoniju koja ne prestaje. Simptom ovog oboljenja je strah koji iz dana u dan postaje sve jači i jači.
- Počinjem borbu sa ogromnim strahom, strahom koji raste svakog dana. Prestajem da spavam. Sedim čitave noći ispred ogledala i motrim. Stražarim nad sopstvenom kožom. Čekam promene, plašim ih se, bole me, ali ih čekam. Čekam ih jer ne dozvoljavam da me bilo šta iznenadi. Šest meseci nisam spavala. Šest meseci sam plakala. Šest meseci me je baka previjala. Šest meseci je i ona plakala. Šest meseci sam vrištala. Šest meseci sam želela da nestanem. Prva tri meseca su bila najgora. Moja koža je svakog dana zadobijala nove rane koje su onemogućavale svaku dnevnu aktivnost. U tom periodu, izgubljena vera pretvorila se u bespomoćnost, a pitanja poput "Zašto baš ja?" bila su prisutna u svakom trenutku. Međutim, shvatila sam da odgovor leži upravo u tom pitanju: “Da, baš ja.” Ja, jer je ovo moj životni put. Moj zadatak je da osetim ovu bol, ovu nemoć kako bih mogla da je razumem. Takođe, da razumem druge i pomognem im. Od tog dana, moja molitva se jače čula, a vera postajala je bistrija iz sekunde u sekundu.
Htela je da odustane mnogo puta, ali je uvek videla svetlo. Odlazila je na radionice psihološke podrške koje organizuje Nacionalno udruženje Alergija i ja, gde je pronašla bezbednost i podršku zajednice koja joj je pomogla da prebrodi mnoge izazove. Kada zna da nije sama, onda i zna da je potpuno razumeju, kaže.
- Ne smem zaboraviti da napomenem i posvećene lekare. Dermatolozi jesu tu nekada i da budu oštri ako treba, ali ponekad je i to potrebno da se uozbiljimo i da ih poslušamo. Shvatila sam - onoga momenta kada sam počela da slušam dermatologe, moram priznati uz podršku našeg udruženja, tada je krenulo da mi bude bolje - poručuje.
Pripremila: Nataša Lazović
Za više informacija o alergijama posetite sajt Nacionalnog udruženja za pomoć i podršku osobama sa alergijma, celijakijom i ostalim autoimunim oboljenjima sa ograničenjima u ishrani - Alergija i ja.