Ljudi sa autizmom i ADHD-om imaju veću šansu za razvoj poremećaja u ishrani: Stručnjaci objašnjavaju zbog čega je tako
Najčešći tipovi poremećaja u ishrani su: anoreksija, bulimija i prekomerno prejedanje. Istraživanje je pokazalo da više od 1,1 miliona Australijanaca živi sa poremećajem u ishrani. Otprilike jedna trećina ovih ljudi je neurodivergentna.
Dakle, zašto su neurodivergentni ljudi, kao što su autistični ljudi i oni sa ADHD-om, skloniji da dožive poremećaje u ishrani u odnosu na ostatak populacije i kako to utiče na njihovo lečenje?
Šta je neurodivergencija?
Neurodivergencija ili stanje neurodivergencije je termin za ljude čije se kognitivno funkcionisanje razlikuje od onoga što društvo smatra „tipičnim“. Mnoga stanja generalno spadaju u neurodivergenciju, uključujući (ali ne ograničavajući se na):
- Autizam
- Poremećaj pažnje/hiperaktivnosti kod autizma (ADHD)
- Disleksija
- Turetov sindrom
Neurodivergencija se ranije smatrala linearnim „spektrom“ u rasponu od manje do više neurodivergentne. Sada znamo da će svaka neurodivergentna osoba imati jedinstveno iskustvo u nizu dimenzija. To uključuje senzornu obradu, motoričke veštine i izvršno funkcionisanje (radna memorija, kognitivna fleksibilnost i inhibicija).
Šta su poremećaji u ishrani?
Poremećaji u ishrani su složena i potencijalno opasna po život stanja mentalnog zdravlja. Izazivaju trajne i značajne smetnje u mislima, osećanjima i ponašanju u vezi sa telesnom težinom, hranom i/ili jelom.
Mnogi faktori mogu doprineti razvoju poremećaja u ishrani. Ali istraživanja pokazuju da su neurodivergentni ljudi neproporcionalno pogođeni.
Jedna studija je pokazala da oko 22,9 odsto autističnih osoba ima poremećaj u ishrani, u poređenju sa 2 odsto u opštoj populaciji. U drugoj studiji, kod ljudi sa ADHD-om je četiri puta veća verovatnoća da će im dijagnostikovati poremećaj u ishrani nego kod ljudi bez ADHD-a.
Zašto su poremećaji u ishrani češći među neurodivergentnim ljudima?
Nauka nije utvrdila tačan razlog zašto su poremećaji u ishrani češći među neurodivergentnim pojedincima. Ali evo šta znamo do sada. Neurodivergentni ljudi češće doživljavaju poteškoće sa hranjenjem, senzornu osetljivost i poremećaje u ishrani.
Studija iz SAD, koja je procenjivala ponašanje u ishrani neurodivergentne dece, otkrila je da je oko 70 odsto autistične dece pokazalo „atipično“ ponašanje u ishrani. To uključuje selektivnost na hranu i preosetljivost na teksturu hrane. Upoređuje se sa 4,8 odsto neurotipične dece.
Takođe, autistična deca mogu birati ili odbijati hranu na osnovu teksture više nego druga deca. Oni mogu da preferiraju hranu konzistentne teksture, nezanimljivog ukusa i neutralne boje (na primer, pileće meso, obične testenine i pirinač).
Selektivna ishrana (ograničeni unos hrane i averzija prema hrani) je povezana sa poremećajem izbegavanja/restriktivnog unosa hrane (ARFID). Ovo je poremećaj u ishrani koji karakteriše izbegavanje i averzija prema hrani i ishrani koja nije povezana sa slikom tela. ARFID se obično povezuje sa autizmom, a jedna studija procenjuje da će ga 21 odsto ljudi sa autizmom doživeti tokom svog života.
Druge neurodivergentne osobine, kao što su perfekcionizam i rutina, povezane su sa poremećajima u ishrani.
Istraživanja na devojčicama adolescentkinjama pokazala su da one sa anoreksijom češće pokazuju neurodivergentne (u ovom slučaju autistične) osobine i ponašanja. To uključuje razvijanje pravila, otpornost na promene i hiperfokusiranje na telesnu težinu. Ove karakteristike se obično vide kod anoreksije, poremećaja u ishrani koji karakteriše ograničen unos hrane, intenzivan strah od dobijanja na težini i poremećena slika o sebi.
U međuvremenu, simptomi impulsivnosti kod ADHD-a povezani su sa poremećajem prejedanja. Ovo može uključivati ponovljene epizode jedenja velikih količina hrane u kratkom vremenskom periodu. Impulsivnost takođe može biti povezana sa bulimijom nervozom, koju karakteriše kompenzatorno ponašanje kako bi se sprečilo povećanje telesne težine nakon prejedanja (kao što je prekomerno vežbanje).
Neka istraživanja sugerišu vezu između ADHD-a, aleksitimije (poteškoće u doživljavanju, identifikaciji i izražavanju emocija) i ponašanja u prejedanju, kao što je emocionalno prejedanje.
Kako ovo utiče na lečenje?
Uprkos preklapanju između poremećaja u ishrani i neurodivergencije, trenutni pristupi lečenju ne zadovoljavaju različite potrebe obolelih.
Lečenje poremećaja u ishrani često ima umeren uspeh u najboljem slučaju. Za neurodivergentne pojedince, ishodi su lošiji nego za neurotipične pojedince.
Kognitivna bihejvioralna terapija (CBT), koja uključuje širok spektar tretmana zasnovanih na interakciji između misli, osećanja i ponašanja, manje je korisna za neurodivergentne ljude. Međutim, kognitivna bihejvioralna terapija je često deo lečenja poremećaja u ishrani. Žene sa autizmom su sugerisale da je kognitivna bihejvioralna terapija manje dostupana zbog pristupa koji odgovara svima i pretpostavke da svi imaju neophodne veštine da bi imali koristi.
Istraživanja pokazuju da se lečenje poremećaja u ishrani može uspešno prilagoditi neurodivergentnim osobama na osnovu sledećih principa:
- Ravnopravnog partnerstva - Uključivanje neurodivergentnih osoba kao ravnopravnih partnera u njihovoj brizi i kao donosioca odluka, i poboljšanje sopstvenih iskustava.
- Prihvatanje razlika - Neurodivergentne osobine ne treba smatrati manjinom ili ljudima koje treba „lečiti“ ili „popravljati“. Umesto toga, treba slaviti neurodivergentne osobine kako bi se podstakao pozitivan osećaj identiteta.
- Prilagođavanje - Neurodivergentne osobine i sklonosti treba poštovati. Kao primer, ovo bi moglo uključiti smanjenje senzornih inputa (mirisa, zvukova i svetla) u trpezariji ili plan obroka koji je predvidljiv i uzima u obzir senzornu osetljivost osobe.
Prenela: O.M.
Izvor: miss7zdrava.24sata.hr/Zdravlje.Kurir.rs