Biljana je radila na delikatesu u jednom poznatom lancu prodavnica i počela daoseća bol u desnoj dojci. Ponekad bi je bolela, pa bi bol prošla, ali ona tome nije pridavala previše pažnje. Mislila je da se možda negde nažuljala ili je nosila nešto teško. Bio je novembar 2011. godine.
- Kako su dani i nedelje odmicali, odlučila sam da proverim o čemu je reč, ali je došla Nova godina i nisam mogla da ostavim kolege na cedilu. Čekala sam da prođu praznici i otišla na ultrazvuk. Doktor mi je rekao da veruje da nije ništa ozbiljno, možda je neka upala, ali da bi bilo najbolje da to proverim - priseća se Biljana.
Hirurg onkolog dr Maja Gulan nakon pregleda je mogla samo da konstatuje da stvar nije dobra i da, šta god da je, mora da se ukloni. Poslala je na mamografiju, ultrazvuk, snimanje kostiju… , a naša sagovornica je tokom 14 dana prikupljanja analiza svake noći razmišljala o tome kako je bolest polako izjeda.
To se uvek dešava nekom drugom
Histopatološkim nalazom nakon operacije, koja je urađena u februaru 2012, potvrđeno da je tumor maligni. Izvađeno je i 14 limfnih žlezda i sve su bile pozitivne.
- Dijagnoza mi je tada delovala poražavajuće. U to vreme se rak dojke smatrao bolešću od koje se umire. Svi su odmahivali "daleko bilo" i to je bila tabu tema o kojoj se nije pričalo. Uvek sam mislila da se to dešava nekom drugom, a ne meni. Naravno, postaviš sebi pitanje - zašto baš ja? A onda vremenom dođeš do toga da kažeš - pa zašto ne ja? Šta mene čini boljom od drugih? - otkriva ova hrabra žena i nastavlja:
- Posle operacije, u bolničkoj sobi, došla je jedna žena iz udruženja, Lola. Pričala nam je kako je i ona bila na našem mestu, kako je prošla kroz operaciju. Delovala je srećno, smejala se, izgledala je lepo i to mi je ulilo nadu da ovo nije kraj. Zaključila sam da je bolest samo žuti karton, opomena pred isključenje - poruka da nešto nismo radili kako treba i da moramo to da promenimo.
Deci se mora reći da ne naprave svoj film
Prepisane su joj četiri hemioterapije ili "crvene" kako ih zovu pacijenti, “one od kojih opada kosa”. Zbog zahvaćenih žlezda, na Institutu za onkologiju u Beogradu je dobila i četiri doketaksela (generički naziv), takođe hemioterapiju, ali uz pripreme koje se obavljaju dan ranije.
- Nakon toga, bila sam na zračenju oko dva meseca, takođe na Institutu. Pila sam hormonski lek (antiestrogen) narednih pet godina. U Beogradu su mi ozračili jajnike, međutim, nakon šest meseci sam prokrvarila, tako da su izvađeni hirurškim putem zajedno sa matericom- otkriva Biljana koju je naročito pogodilo pitanje koliko je tada imala godina.
- Četrdeset. Sin mi je tada imao dve i po godine, a ćerka je bila u sedmom razredu. Jako je važno u kojem trenutku žena dobije dijagnozu, da li je ostvarena kao majka, žena, baka... U svakom slučaju, deci treba objasniti na nivou na kojem mogu da razumeju da se s vama nešto dešava - savetuje kroz suze i dodaje:
- Ćerka je već bila dovoljno velika da razume, mogla sam joj sve objasniti. Mora se nešto reći deci, jer će čuti od komšija ili druge dece. Videće da se s vama nešto dešava - ostajete bez kose, bledi ste, menjate se. Bolje je da im vi objasnite nego da sami u svojoj glavi naprave neki film koji je gori od stvarnosti.
Tamo gde treba da bude - na lečenju
Tokom dva meseca provedenih na lečenju, samo jedan vikend je provela kod kuće u Užicu, jer nije mogla izdrži te sastanke i rastanke.
- Shvatila sam da nemam snage za to. Zato sam odlučila i rekla sebi: "Biljo, ti si sada tamo gde treba da budeš, i kad sve završiš, bićeš sa svojom porodicom”. Niko nije dolazio u posetu, niti sam ja išla kući. To bi me slomilo, ne bih imala snage za lečenje.
Duženje sa ženama na onkologiji iz tog perioda joj je ostao u lepom sećanju, u kontaktu su i dan danas.
- Morate sebi u glavi da stvorite film u svoju korist. Zamislila sam da sam otišla u banju - donose vam sve u sobu, imate TV, drugarice u sobi… Toliko smo se smejale i zbližile se. Valjda kad ste među sličnima, imate osećaj kao da se znate ceo život.
Sve obolele žene su divne, požrtvovane
Kanacer se Biljani od tada nije vratio, iako naglašava da svi oboleli moraju da budu svesni toga da je reč o hroničnoj bolesti – može se vratiti, ali i ne mora.
- Redovno idem na kontrole, u početku je to bilo na tri meseca, zatim na šest, devet, pa godinu dana. Sve je to važno kako bi se, u slučaju povratka bolesti, ona otkrila na vreme i preduzele mere.
O transformacijama koje je doživela kroz proces suočavanja, lečenja i oporavka navodi da su bile neminovne.
- Za sebe kažem da sam bila "muta" koja je stajala u čošku, gledala u pod i samo klimala glavom - “jeste”, “nije”. Ova bolest kao da je pod kalup - sve žene koje poznajem, a koje su se razbolele, su divne osobe. Kao što reče jedan moj prijatelj, nema nijedne namćorke, sve su to žene koje su se uvek žrtvovale, radile da svima bude dobro “neka, ja ću, samo da bude mir, neka, ja ću”, a same su patile - zaključuje.
Sada je naučila da kaže “ne mogu” i “neću”, dodaje, i više nije otirač. Zahvalna je svojoj bolesti jer je probudila i osvestila.
- Ništa više ne uzimam zdravo za gotovo. Radujem se svemu - ako je kiša, ponesem kišobran; ako je sunce, ponesem naočare, ali uvek nosim osmeh. Sve mi je lepo. Do bolesti sam živela, a sada uživam u životu. Shvatila sam šta je bitno, šta ne, oko čega vredi brinuti, a oko čega ne - poručuje.
Nataša Lazović
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.