Trčanjem protiv anksioznosti: Vanja Milenković otkriva kako je od napada panike stigla do polumaratona
Trčanje je Vanji Milenković donelo bolju kondiciju, dobro zdravlje i mentalnu slobodu.
Taj prvi, nesiguran kilometar bio je početak puta koji će je odvesti dalje nego što je mogla da zamisli - do polumaratona i, što je najvažnije, do povratka osećaja kontrole nad sopstvenim životom.
Ovo je njena priča...
- Da je trčanje najpristupačniji sport čula sam bezbroj puta: "Šta tu ima da ti bude teško - obuješ patike i trčiš". Da se razumemo, nikad nisam verovala u ovo. Decenijama sam u svojoj glavi trkače poistovećivala sa superherojima. Da bi trčao nisu ti dovoljne samo patike, a ono što ti najviše treba je volja.
Sećam se kao danas tog aprilskog jutra 2022. godine: dok sam pripremala deci doručak, sa televizije je dopirao izveštaj o Beogradskom maratonu. Reporter je intervjuisao oca i sina koji su zajedno istrčali polumaraton. Automatski sam obustavila svaki posao, sela ispred televizora, upijala svaku njihovu reč i ponavljala: "Svaka im čast, svaka im čast".
Želja da i ja jednom istrčim polumaraton došla je kao grom iz vedra neba. Jednostavno sam morala to da uradim. Nisam znala kako da krenem i šta je potrebno da uradim (osim da obujem patike i trčim).
Anksioznost koja me naterala da trčim od bandere do bandere
Prvi anksiozni napad desio se ubrzo potom, dok sam čekala dete da završi sa treningom. Osećaj da upadam u bunar i da se gušim - preplavio me. Dok sam probala da shvatim šta mi se to dešava, dobila sam predlog od trenera moje ćerke da trčim. "Za mene lično, trčanje je lek, možda pomogne i tebi," rekla je ona, ubeđena da svako može da trči, pa i ja.
Njen predlog je bio da prvi trening bude jedan kilometar trčanja tako što ću od jedne do druge bandere da trčim, od druge do treće da hodam i tako sve dok ne pređem taj prvi kilometar.
Kilometar se pretvorio u tri polumaratona i nekoliko trejl trka
Danima sam, umesto da sedim i čekam da ćerka završi trening - trčala.
Bilo je to toliko sporo trčanje, da je izgledalo kao da se rastavljam sa dušom. Ali kondicija je dolazila polako. Od nekog ko nije mogao da pretrči ni kilometar a da ne stane i duboko udahne, došla sam do toga da sam pretrčavala 10 kilometara za sat vremena, a onda sam istrčala prvi polumaraton već sledećeg aprila u Beogradu. Posle prvog polumaratona, došle su i druge ulične trke, pa trejl trke...
Trčanje mi se uvuklo pod kožu, bila je to čista zavisnost.
Ubeđena sam da mi je trčanje pomoglo da eliminišem anksiozne napade, jer kad trčim ja se uvek osećam kao dete koje slobodno juri kroz ulicu, bez obaveza i problema koje nosi odraslo doba.
Zdravlje koje samo trčanje može da donese
Pošto sam trčala četiri puta nedeljno po sat vremena, kilogrami su se topili. U roku od tri meseca izgubila sam šest kilograma, a onda sam dobila mišiće.
Sistematski pregled je pokazao perfektnu krvnu sliku - bez povišenih triglicerida i holesterola. U roku od samo nekoliko meseci bavljenja trčanjem doživela sam da mi kardiolog kaže: "Upravo gledam u zdravo sportsko srce". Puls mi je savršeno miran, a san perfektan.
I dalje ne verujem da je najlakše trčati, da samo obuješ patike i to je to. Ne,trčanje zahteva istrajnost, posvećenost i rešenost da se život organizuje tako da imaš vremena da izađeš i trčiš, da nađeš te kilometre u svom komšiluku, tu savršenu trasu koju ćeš prelaziti svako drugi dan.
Ali osećaj posle trčanja - to je najbolj osećaj na svetu. Sve brige nestaju, telo je mirno, mozak je rasterećen, a spoznaja da možeš da sve, drži te danima.
Najvažnije je to što sada više nisam ona osoba koja misli da nešto "nije za nju". Trčanje me je naučilo da granice često postoje samo u glavi – i da se pomeraju svakim sledećim korakom.