Češća nego što se mislilo: Mizofonija je genetski povezana sa anksioznošću i depresijom

Dok se većina ljudi oseća neprijatno kada neko škripi ili struže noktima po tabli, oni koji pate od mizofonije mogu imati jednako intenzivnu reakciju na zvukove kao što su hrkanje, disanje i žvakanje. Istraživanja iz Evrope ukazuju da ovo stanje deli gene sa anksioznošću, depresijom i posttraumatskim stresnim poremećajem (PTSP).

- Postojalo je i preklapanje sa genetikom posttraumatskog stresnog poremećaja - rekao je Smit Eriku V. Dolanu za PsyPost i dodao da to znači da geni koji daju osetljivost na PTSP takođe povećavaju verovatnoću za mizofoniju, a to bi moglo da ukaže na zajednički neurobiološki sistem koji utiče na oboje, što bi dalje moglo da ukaže da bi se tehnike lečenja koje se koriste za PTSP takođe mogle koristiti za mizofoniju.

To ne znači da mizofonija i ova druga stanja moraju nužno da imaju zajedničke mehanizme, samo da neki od genetskih faktora rizika mogu da budu slični. Prethodno istraživanje je pokazalo da ljudi koji doživljavaju mizofoniju imaju veću verovatnoću da internalizuju svoju nevolju.

Zabrinutost, krivica, usamljenost

Istraživanje koje je sproveo Smit i njegov tim, objavljeno je prošle godine, i takođe je podržalo ovo, pokazujući snažne veze sa osobinama ličnosti kao što su zabrinutost, krivica, usamljenost i neuroticizam. Reakcije na zvuk koji izazivaju mogu da variraju od iritacije i ljutnje do uznemirenosti koja ometa svakodnevni život.

- Tvrdilo se da je mizofonija zasnovana na osećanju krivice zbog izazvane iritacije i besa, a ne na ponašanju samog besa koji izaziva problem - objašnjava Smit i njegov tim.

Ljudi sa poremećajem autističnog spektra (ASD) su imali manje šanse da dožive mizofoniju. Ovo je bilo neočekivano jer osobe sa ASD-om imaju smanjenu toleranciju na zvukove.

- Naši rezultati ukazuju na to da su mizofonija i ASD relativno nezavisni poremećaji u pogledu genomske varijacije - pišu istraživači u svom radu.

To otvara mogućnost da postoje i drugi oblici mizofonije, koji su uglavnom vođeni uslovljavanjem besa ili druge negativne emocije specifičnim zvukovima okidačima koji su moderirani osobinama ličnosti. 

Potrebna dalja istraživanja

Smit i kolege upozoravaju da se njihovi podaci uglavnom odnose na Evropu, tako da se iste veze možda neće pojaviti u različitim populacijama. Mizofonija nije medicinski dijagnostikovana u njihovim uzorcima podataka, već samo prijavljena, što takođe može da utiče na rezultate. Ali njihova studija takođe pruža naznake o tome da bi dalja istraživanja mogla da se fokusiraju na pronalaženje biološkog mehanizma koji stoji iza mizofonije.

Ovo istraživanje je objavljeno u Frontiers in Neuroscience.

Pripremila: N.L.

Izvor: Sciencealert.com/zdravlje.kurir.rs