Saveti Kristine Bajden koja je u 46. obolela od demencije: "Ako smo nešto zaboravili, nemojte misliti da nam to nije važno"
Kristina Brajden je za to vreme napisala nekoliko knjiga o demenciji, a jedna od njih je i betseler "Ko ću biti kad umrem" (Who will I be when I die?).
Kristina je veoma angažovana u zastupanju ljudi sa demencijom i borbi za njihova prava. Evo šta Kristina predlaže, a što i vama može biti od koristi i što biste mogli koristiti da vašoj porodici pomognete da vas bolje razume.
* Dajte nam vremena da govorimo, sačekajte da pretražimo neurednu gomilu misli na dnu našeg mozga da bismo našli reč koju želimo da izgovorimo.
* Pokušajte da ne završavate naše rečenice za nas. Samo slušajte i ne dozvolite da se osećamo postiđeni ako zaboravimo ono što smo hteli da kažemo.
* Ne požurujte nas, jer mi ne možemo da razmišljamo niti govorimo dovoljno brzo da bismo vam rekli da li se slažemo ili ne. Pokušajte da nam date vremena da odgovorimo - da bismo vam rekli da li mi stvarno želimo to da uradimo.
* Kada želite da razgovarate sa nama, razmislite o načinu razgovora, bez pitanja koja će nas uzbuditi ili učiniti da se osećamo neprijatno. Ako smo zaboravili nešto što se nedavno desilo, nemojte misliti da nama to nije bilo važno. Samo pokušajteda nas podsetite - možda smo samo trenutno zaboravili.
* Ali ne pokušavajte ni previše da nas podsećate o nečemu što se upravo desilo, a mi ne možemo da se setimo. Ako nismo registrovali taj događaj, možda nikada i nećemo moći da ga se setimo.
* Ako možete, izbegavajte buku u pozadini. Ako je upaljen TV prvo smanjite ton.
* Ako razgovaramo s decom, upamtite da se mi lako umaramo i teško koncentrišemo na razgovor i slušanje u isto vreme. Možda bi najbolje bilo da uvek razgovaramo samo sa jednim detetom bez buke u pozadini.
* Možda bi čepići za uši tokom posete tržnom centru ili drugim bučnim mestima bili od pomoći. Mi često ne možemo da podnesemo buku.
Za kraj prenosimo pesmu "Moja žena, moj život" Kola Blejka, koji je već osam godina negovatelj svoje supruge Širli. Još uvek igraju jednom nedeljno i idu na hor. Ona ne govori ali peva i igra. Pesmu je prevela Slađa Pavković.
Moja žena, moj život
Život je za mene moja divna žena,
Ona i ja, nikada nismo bili sveta dva.
Ali, demencija je ta koja razdvaja.
Izgubili smo zajedničko juče i sutra.
Možda je sada još tu, ali nekada ni njega nema.
Sećanja ne postoje više,
Demencija sve polako briše.
Prihvati to i živi u trenu
Pesma, igra, sve je to šansa za tvoju ženu.
Da podeliš ljubav, da daš oslonac toj divnoj ženi.
I ne gledaj oblak koji se nadvija nad tobom i preti
Ti si jači i ne daš mu tvoju veliku ljubav odneti.
Čitaj joj, reči koje joj možda ništa ne znače,
I sam si i zajedno ste, zauvek!
Nemaš čemu da se nadaš, ali pred njom ne smeš da padaš.
Demencija nije laka, možda je gora i od raka.
Ti moraš ostati jak na putu koji nije lak.
Poljubac joj daj, i ljubav će opet biti tu
Život je čudo nek ona oseti da sam je voleo ludo.
Izvor: Alchajmer.rs/Zdravlje.kurir.rs
