Brz način života, trenutna zadovoljstva i materijalizam kao životni stil, dovode do negativnih ponašanja kao što je pretrpanost poslom, nezdravim navikama, konzumerizmom, što predstavlja trenutno olakšanje, ali na duže staze dovodi do fizičke i mentalne iscrpljenosti pa samim tim i do bolesti. Stoga se postavlja pitanje, da li od onkoloških bolesti češće obolevaju osobe koje su na neki način zapostavile svoje duhovno tj. mentalno blagostanje i izložene su svakodnevnom stresu?
- Dugi niz godina i medicina i psihologija i teologija pokušavaju da daju odgovor na ovo pitanje i do danas niko sa sigurnošću ne može dati odgovor zašto se neki ljudi razboljevaju a neki ne usprkos nezdravim navikama ili nedostatku genetske predispozicije. Uopštavanje nije moguće jer se na mnogim poljima sudaraju naučne tvrdnje i praksa. Nedostatak blagostanja u svim aspektima života i/ili izloženost hroničnom stresu dovodi do slabljenja odbrambenih snaga organizma. Pod time se podrazumeva imuno-neuro-biohemijski odgovor tela na unutrašnji ili spoljašnji konflikt. Različiti ljudi različito neutrališu štetnost takvog događaja. Neko pronalazi mir u veri, neko u sportu, porodici. Takođe, ljudi koji se ne suočavaju sa sobom, svojim emocijama i poteškoćama, češće obolevaju od svih bolesti od kijavice do raka. To nisu slabi ljudi, naprotiv to su ljudi koji godinama uspešno održavaju poslove, porodice, prijateljske kontakte ali ne i sebe - kaže Sandra Bijelac.
Oboleli od malignih bolesti u velikom procentu su depresivni
Kancerogena oboljenja kao i depresije, visoko su rangirani na lestvici najučestalijih bolesti današnjice. Depresija je, ističe Bijelac, nažalost jako zastupljena ali veoma često i neprepoznata. Ne mora se ona ispoljavati određenim fizičkim izgledom ili ponašanjem. Često je zamaskirana i osoba je visoko funkcionalna tako da okolina često i ne primećuje da je neko oboleo.
- Dugotrajna, neprepoznata i nelečena depresija iscrpljuje čoveka i čini ga podložnijim hroničnim bolestima. Nauka danas zna da su te dve stvari povezane. Sa druge strane, oboleli od malignih bolesti u velikom procentu su depresivni. I u ovom slučaju depresija može biti prepoznata ne kao entitet već kao posledica invazivnih onkoloških tretmana pa se kao takva ne tretira već se smatra normalnim odgovorom na tešku situaciju. Tada imamo dodatne teškoće u funkcionisanju organizma koji je već iscrpljen bolešću i lečenjem a dodatno troši „rezerve“ na svakodnevne životne aktivnosti koje u takvim stanjima predstavljaju izvor visoke iscrpljesosti ćoveka - kaže Bijelac i dodaje:
- Koliko nam je bitno zdravlje tela toliko je bitno i zdravlje duše. Volela bih kada bi ljudi pogledali osobe sa nekim duševnim poremećajima i razumeli da su njihova tela često potpuno zdrava, ali oni su bolesni jednako kao i oni ljudi čija tela nisu zdrava. Um i telo moraju funkcionisati zajedno u blagostanju kako bi čovek mogao reći da je zdrav. Psihoonkološka podrška još u toku dijagnostičkih procedura, pri samoj sumnji da postoji onkološko oboljenje, smanjuje osećaj usamljenosti i nerazumevanja i kod obolelog i kod njegovih bliskih osoba. Tada je i najveći stepen anksioznosti, katastrofičnih predviđanja budućnosti, povlačenja ili pojačanog socijalnog funkcionisanja.
Bijelac ističe da je vazno da stručnjak iz oblasti mentalnog zdravlja bude već tada uključen.
- On može pravilno da prepozna koji su simptomi „normalni“ za pacijenta a koji su posledica krizne situacije i da li je dovoljan savetodavni rad ili je potrebno uključiti psihijatra i farmakoterapiju. Psihoterapijskim pristupom lečenje je sveobuhvatnije, osoba koja se leči je saradljivija, otvorenija i mirnija tako da i ishodi lečenja svakako budu bolji.
Važno je da pacijent ne izgubi svoju socijalnu i porodičnu ulogu
Bolest jednog člana porodice uvek je bolest cele porodice, napominje Bijelac. Stoga će funkcionalno, zdravo i prijateljsko okruženje svakako poboljšati kvalitet života obolelog a samim tim i ishode terapijskih procedura.
- Važno je da osoba u toku lečenja ne izgubi svoju socijalnu i porodičnu ulogu. Često se bolestan čovek prezaštićuje tako što mu se oduzimaju određene aktivnosti ili poslovni zadaci. To treba izbegavati, ističe ona i dodaje:
- Dokle god osoba može treba da nastavi sa svojim svakodnevnim zadacima i ulogama i da ne uđe u situaciju hendikepa odnosno ulogu pacijenta. I ako je neko oboleo od maligne bolesti on je i dalje roditelj, kum/a, novinar ili pekar. Tako mu okruženje šalje psihološku poruku da ga nije otpisalo i da ga njegova bolest ne definiše već ga možda sprečava da obavlja sve kao ranije ali to ne sme da narušava kvalitet njegovog života.
Psihoterapija je i dalje tabu, ali se stvari polako menjaju
Iako je važnost psihološke podrške pacijentima na lečenju od onkoloških oboljenja veoma važna, ponekad se čini da je na našom prostorima okretanje ovoj vrsti pomoći i dalje tabu tema. Ali ipak postoji nešto što svako od nas može da uradi po tom pitanju.
- Osvešćenost mladih generacija vraća nadu u vremena koja dolaze. Iako roditelji ili okolina nisu na visokom stepenu emocionalne i socijalne inteligencije, mladost dostiže nivoe koji nas ohrabruju da niti jedan segment čovekovog postojanja a pod time mislim telesni, duhovni, emocionalni i socijalni neće više biti zanemarivan. Bez jedinstva duha, duše i tela ne postoji blagostanje. Zanemarivanje samo jednog dela dovodi do bolesti celog organizma. Svetska zdravstvena organizacija zdravlje definiše kao psihičko, fizičko i socijalno blagostanje a ne samo odsustvo bolesti, dakle subjektivni osećaj zadovoljstva ili nezadovoljstva nas čini zdravima ili bolesnima a ne samo prisustvo ili osustvo bolesti. Pogledajmo u sebe i oko sebe i tako ćemo najbolje pomoći i sebi i drugima.
Olivera Marković
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
NE PROPUSTITE
