O vrstama leukemije, simptomima, dijagnostici, kao i načinima lečenja i stopi preživljavanja, razgovarali smo sa prof. dr Anom Vidović, načelnicom odeljenja za akutne leukemije Klinike za hematologiju, Univerzitetskog kliničkog centra Srbije.
Koji tipovi leukemije postoje i koje grupe ljudi su u najvećem riziku?
- Najšira podela leukemija je na akutne i hronične. Velika je razlika između njih u smislu ispoljavanja kliničke slike, lečenja i prognoze. Akutne leukemije dele se na dve vrste: akutna mijeloblasna leukemija, koja čini negde oko 80 odsto obolelih, a druga je akutna limfoblasna leukemija, i obe pripadaju grupi retkih bolesti. Akutna mijeloblasna leukemija obuhvata tri do pet odsto novih bolesnika na 100.000. stanovnika, a akutna limfoblasna leukemija pogađa jednu osobu na 100.000 stanovnika - kaže prof. dr Vidović.
Da li su poznati uzroci nastanka leukemije i koji su faktori rizika za obolevanje?
- Ne znamo pravi razlog nastanka akutnih, ni hroničnih leukemija. Znamo samo koji su faktori rizika i na šta deluju. Ali ne možemo reći direktno kao recimo za infektivne bolesti, šta ih izaziva. Faktori koji utiču na genom, na nasledni materijal, su zapravo odgovorni jer oni dovode do bitnih promena i poremećaja na tom nivou. To su dobro poznati faktori: od jonizujućeg zračenja u nuklearnim katastrofama, nuklearne probe koje povećavaju nivo radijacije u svetu, zatim pesticidi i drugi toksini kojih ima u spoljašnjem svetu. Potom razni organski rastvarači, naročito na bazi benzenovog prstena, jer imaju sličnu strukturu sa amino kiselinama u našem DNK i neki loši faktori života – pušenje, korišćenje alkohola. Ne može se zanemariti ni hronični stres.
Da li su akutne leukemije nasledne?
- Akutne leukemije nisu nasledne bolesti i ne prenose se na potomke, ali kod nekih ljudi koji imaju bolesti tj. poremećaj na genetskom nivou kao što su neke urođene anemije (npr. Fankonijeva anemija), deficit imunoglobulina, Daunov sindrom i druge, imaju veću sklonost ka razvoju nekih oblika akutnih leukemiji. Svi ti faktori deluju na genom u našim ćelijama i menjaju funkciju gena.
Kako možemo objasniti ulogu gena za nastanak leukemija tj. sa druge strane za sprečavanje nastanka leukemija?
- Postoje geni koji nas “brane” od tumora, to su anti-onkogeni i oni koji "pomažu" da dođe do tumora, to su onkogeni. Kada se poremeti njihova ravnoteža oni dobijaju nove signale i preko niza procesa u ćeliji dolazi do lučenja različitih faktora rasta koji pokreću nastanak tumora. U nastanku leukemije nije bitno samo enormno deljenje ćelija. Važno je i da te ćelije ne mogu da sazru, dakle one su mlade ćelije ali beskorisne (leukemijske ćelije). Takođe, blokirana je programirana ćelijska smrt tokom koje odumiru naše ćelije koje su stare ili oštećene. Ti mehanizmi dovode do povećanog deljenja ćelija koje ne sazrevaju i skoro da su postale besmrtne, a to dovodi do akumulacije velikog broja leukemijskih ćelija najpre u koštanoj srži i potom one idu i u druge organe putem cirkulacije: do jetre, slezine, limfnih žlezda, ili u centralni nervni sistem. Sličan mehanizam može se primeniti i na hronične leukemije gde takođe postoje dve vrste leukemija. To je hronična limfocitna leukemija i hronična mijeloidna leukemija.
Kako se radi dijagnostika i u kojim fazama bolesti se pacijenti najčešće javljaju? Koji simptomi ukazuju da je potrebno javiti se lekaru?
- Pacijenti sa akutnim leukemijama najhčešće ne zakasne jer ti simptomi, iako nisu posebno karakteristični, ipak su dovoljno alarmantni da pacijent ode kod lekara opšte prakse, a potom se uradi krvna slika. Pacijent se žali na malaksalost, obično je bled, može imati i skolonost ka infekcijama respiratornog, digestivnog ili urogenitalnog sistema. Prisutna je blago povišena temperatura i najčešće ima znakove krvarenja po koži, tačkasto krvarenje, modrice koje izlaze spontano ili pri najmanjem pritisku. Kod žena u generativnom dobu mogu se javiti obilnija menstrualna krvarenja, ili krvarenja iz desni kod oba pola. Kada se uradi krvna slika, već se tu mogu videti odstupanja, pa pacijent vrlo brzo bude upućen kod hematologa - objašnjava prof. dr Vidović.
U kom životom dobu se najčešće javljaju ove vrste leukemija?
- Akutna mijeloblasna leukemija je bolest starije populacije od preko 60 godina do 75. godine pa i kod starijih. Ali na žalost imamo i mlađe pacijente. Kod akutne limfoblasne lekukemije imamo pik između 25. i 35. godine i oko 50. godine. Hronična limfocitna leukemija je takođe bolest starije populacije i javlja se oko šeste ili sedme decenije ali se i tu granica malo pomera ka mlađim pacijentima. Simptomi nisu burni i često se otkriju slučajno, kada se vidi da je poremećena leukocitarna formula, ima više limfocita nego granulocita i postoji povećan broj leukocita, čak i do 50.000 pa 100.000. Često se uoči uvećana jetra i/ ili slezina. Najčešće se ti pacijenti otkrivaju pri rutinskom pregledu krvne slike, tj. asimptomatski su - kaže prof. dr Vidović i dodaje:
- Hronična mijeloidna leukemija ili granulocitna leukemija je takođe bolest starije populacije. Ona se sada dosta često otkriva u asimptomatskoj fazi. Kod tih pacijenata broj leukocita je veći, dakle oko 20.000 pa i preko 50.000 i više. Vrlo često je uvećana slezina i pacijenti osećaju bol ispod levog rebarnog luka.
Na koji način se sprovodi dijagnostika?
- Osnovna dijagnostička metoda kod akutnih leukemija je analiza aspirata koštane srži koja se izvodi u lokalnoj anesteziji. Uzima se više uzoraka i rade se različite citogenetsko-molekularne analize koje definišu bilo akutnu, bilo hroničnu leukemiju. Na osnovu toga se određuje koliko je rizična leukemija, tj. koliko uspešno možemo da je lečimo i kako treba da je lečimo.
Kako izgleda terapija leukemija?
- Kada je u pitanju preživljavanje, ono se naravno bitno razlikuje između akutnih i hroničnih leukemija. Sadašnje lečenje uspešnije je u odnosu na period pre 20 i više godina. Terapija je pre svega citostatska. Najvažniji prognostički parametar je upravo nalaz tih molekularno-citogenetskih promena, od kojih najveci broj možemo uraditi na klinici za hematologiju UKCS. To nam određuje vrstu terapije koju treba primeniti, a takođe u velikom procentu sa velikom verovatnoćom kakav ishod mozemo da očekujemo. Pacijent mora da primi hemioterapiju. Dolazi do opustošenja kostne srži (aplazija kostne srzi) kada je pacijent u velikom riziku od razvoja različitih infekcija. Stoga su veoma važni higijenski uslovi smeštaja pacijenata sa leukemijama i to kako samog pacijenta, tako i prostorija u kojoj je smešten. Razumljivo je zašto se pacijenti oboleli od akutnih leukemija moraju lečiti od strane iskusnih timova i nije čudo što se u Srbiji akutne leukemije, pre svega pacijenata mlađeg i srednjeg životnog doba, leče u samo nekoliko zdravastvenih centara. Oko 80 odsto pacijenata sa akutnim leukemijama leči se na Klinici za hematologiju Kliničnog centra, a ostali na VMA i na Klinici za hematologiju KCS Vojvodine.
Od akutne mijeloidne leukemije bolovao je proslavljeni fudbaler Siniša Mihajlović. Dijagnoza je postavljena u julu 2019. godine, uspešno je izlečen ali se bolest vratila 2022. Njemu je posle tri ciklusa hemoterapije bila urađena i transplantacija koštane srži, ali je lečenje, nažalost, bilo neuspešno. Preminuo je u decembru te godine.
Kolika je stopa potpunog izlečenja i preživljavanja?
- Kada je u pitanju prognoza, to u velikoj meri zavisi od toga kojoj grupi leukemija, odnosno rizika pripadaju. Ako govorimo o povoljnim oblicima, koji čine oko 30 odsto svih pacijenata i ukoliko su oni kandidati za transplantaciju, tu je izlečenje nekih 50 odsto, možda i malo više. Za nepovoljne grupe, koje imaju nepovoljne markere, tu je postizanje remisije, a samim tim i preživljavanja kraće, odnosno o totalnom izlečenju i dugoročnom preživljavanju možemo govoriti za nekih oko 20 odsto pacijenata.
Šta se dešava ako se bolest ponovo javi?
- Kada se bolest povrati, onda pokušamo ponovo sa novim terapijskim modalitetima. Hronične leukemije imaju daleko duže preživljavanje, ali to opet zavisi od stadijuma. Hronična limfocitna leukemija u početnim stadijumima obično neće uticati na životni vek. Što se tiče hronične mijeloidne leukemije, ona je priča za sebe. Tu je napravljena revolucija u lečenju i može se govoriti o izlečenju te leukemije zahvaljujuči poznavanju mehanizama njenog nastanka, primenom takozvanih inhibitora tirozin kinaze.
Prof. dr Vidović ističe da je neophodno razvijati svest o akutnim leukemijama i uticati na Republični fond za zdravstveno osiguranje da se više lekova, koji još uvek nisu na pozitivnoj listi, a neophodni su za lečenje akutnih leukemija, konačno stave na pozitivnu listu. Ti lekovi se već više od jedne decenije primenjuju u svetu.
Olivera Marković
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
NE PROPUSTITE
