Rak prostate se u njegovoj porodici pominjao šapatom: Kako je reditelj Marko Đurić postao glas uroloških pacijenata
Kada je počeo da pomaže udruženjima pacijenata kao pozorišni i radio reditelj, Marko Đurić nije ni slutio da će jednog dana osnovati Uro takt, udruženje posvećeno osobama obolelim od uroloških karcinoma. O bolestima koje su pogodile njegovu porodicu dugo se ćutalo, a upravo ga je to, kaže, navelo da se uključi u borbu za veću svest o prevenciji, ranom otkrivanju i dostupnosti savremenog lečenja. U razgovoru za naš portal govori o tome zašto muškarci i dalje nerado pričaju o svom zdravlju, zbog čega se pacijenti često javljaju tek kada bolest uznapreduje i kako je nastala ideja da se okupe ljudi koji prolaze kroz slične izazove.
- Ja sam, kao i mnogi u udruženjima, neko ko ima svoj posao. Meni ovo nije posao, niti od ovoga imam bilo kakvu zaradu. Pozorišni sam i radio reditelj, radio sam u Narodnom pozorištu u Beogradu, Kikindi, Zrenjaninu, Nišu, na Radio Beogradu. Kroz Forum pacijenata Srbije pomagao sam predstavnicima udruženja da se pripreme za javne nastupe i tako sam ušao u svet pacijenata i njihovih problema - kaže nam Marko na početku.
Tokom rada u Forumu pacijenata Srbije sve češće su stizali pozivi ljudi obolelih od uroloških karcinoma koji nisu imali kome da se obrate za savet ili podršku. Tako je nastala ideja da se osnuje posebno udruženje.
- Ljudi su se javljali sa pitanjem da li postoji udruženje gde mogu da dobiju savet ili da razgovaraju sa nekim ko prolazi kroz sličnu situaciju. U okviru Foruma smo zato okupili ljude da napravimo Uro takt. Ja sam u početku bio tu samo da pomognem da se organizuju, ali se ispostavilo da većina njih ili nije iz Beograda ili su bili stariji ljudi koji nisu želeli da vode udruženje. Hteli su da učestvuju, ali ne i da preuzmu organizaciju - priseća se naš sagovornik.
Odluku da prihvati tu odgovornost dodatno je oblikovala i porodična istorija bolesti. Kako kaže, tek tada je postao svestan koliko se o urološkim karcinomima u njegovoj porodici malo govorilo.
- Moj deda sa majčine strane imao je rak bubrega. Odstranjen mu je bubreg i više od pola života proveo je sa jednim bubregom. U očevoj porodici, rođeni brat mog dede imao je rak prostate. Međutim, o tome se veoma retko govorilo, mnoge detalje ni danas ne znam. Nisam ih saznao od dede, nego od oca, koji je znao da je u pitanju bio rak, ali nije znao ni koji. To pokazuje koliko se o tim bolestima nekada ćutalo.
Upravo zbog toga smatra da je važno otvoreno govoriti o porodičnoj istoriji bolesti, posebno kada je reč o raku prostate.
- O tome bi trebalo da se priča jer nasledni faktor postoji. Ljudi moraju da znaju kakva im je porodična istorija, jer to može da im pomogne da ranije krenu na kontrole i preglede - sugeriše.
Kroz rad u udruženju sve češće se susretao sa problemima sa kojima se pacijenti suočavaju još pre postavljanja dijagnoze. Jedan od njih je i dostupnost preventivnih pregleda, posebno za muškarce koji imaju porodičnu istoriju raka prostate.
- Za ljude koji imaju rak prostate u porodici preporuka je da već od 45. godine počnu redovno da rade PSA test jednom godišnje. Nema potrebe raditi ga češće, ali je važno da bude dostupan što većem broju ljudi. Mi kao udruženje smatramo da bi bilo dobro da se takvi pregledi organizuju sistemski, kako bi što više muškaraca moglo na vreme da proveri svoje zdravlje - naglašava Marko Đurić.
Kao primer navodi i svog oca, koji je zbog njegovog insistiranja otišao na pregled uprkos velikom strahu od vađenja krvi.
- Moj otac je čovek koji ne voli ni injekcije ni vađenje krvi, ali je ipak otišao da uradi test. To možda deluje kao mala stvar, ali upravo takve male odluke nekada mogu da budu presudne.
Javljaju se ćerke, supruge ili sestre
Kroz rad udruženja Marko je, kaže, video da muškarci često ne govore lako o bolestima koje pogađaju intimnu regiju. Ne misli da su nužno manje odgovorni od žena, ali primećuje da se o urološkim karcinomima i dalje govori mnogo teže nego o nekim drugim dijagnozama.
- Kada imate rak pluća, o tome se nekako može pričati. Kada imate rak prostate ili mokraćne bešike, to je već intimna regija o kojoj se retko govori. Meni se u udruženju uglavnom javljaju ćerke, supruge ili sestre pacijenata. Pitaju za iskustva drugih članova, za terapije, za neželjene reakcije. Retko se javljaju sami muškarci - ističe.
To ćutanje, smatra, često dolazi iz vaspitanja, straha i predstave da muškarac mora da bude stub porodice koji ne pokazuje slabost. Posebno kod starijih generacija, razgovor o mokrenju, kateteru, prostati, bubregu ili bešici ostaje nešto što se prećutkuje čak i pred najbližima.
- Muškarci u nekim godinama misle da su večni. Oni su, nazovi, stub porodice i onda u jednom trenutku moraju da spoznaju svoje slabosti. Moj otac, na primer, o nekim svojim tegobama govori samo mojoj majci. Tako je i sa pregledom prostate. Nikome nije prijatno, ali strašnije od neprijatnog pregleda jeste da imate kancer i da dođete kasno - opominje naš sagovornik.
Mlađe generacije otvorenije govore o bolesti
Ipak, iskustvo Uro takta pokazuje da se stvari postepeno menjaju. Akcije preventivnog testiranja, kaže Marko, pokazuju da postoji veliki broj muškaraca koji žele da provere svoje zdravlje, samo im je važno da im pregled bude dostupan i jasno objašnjen.
- Ne mogu da kažem da muškarci nisu odgovorni. Imali smo akcije sa Institutom "Batut" i redovi su bili ogromni. Ljudi su čekali, dolazili su da urade PSA test. To pokazuje da interesovanje postoji, ali sistemski mora da se uradi više, jer takve akcije ne bi trebalo da budu samo u Beogradu.
Posebno ohrabruje to što su mlađi muškarci, naročito oni koji su prošli kroz rak testisa, spremniji da govore o svom iskustvu. Kako kaže, to su često ljudi koji žele da njihova priča bude drugima znak da ne odlažu pregled.
- Rak testisa je jedan od karcinoma koji pogađa mlađe muškarce, nekada već u dvadesetim godinama. Ljudi koji su to prošli često su mnogo otvoreniji. Spremniji su da pričaju, da kažu šta im se dogodilo i da poruče drugima da ne čekaju. To je jedan od pokazatelja da se stvari menjaju nabolje.
Za kraj, njegova poruka čitaocima nije samo da idu na preglede, već da prihvate odgovornost za sopstveno zdravlje pre nego što se pojavi ozbiljan problem.
- Ljude uvek treba usmeravati da se bave svojim zdravljem. Toliko vremena posvećujemo poslu, obavezama, hobijima, stvarima koje nas ispunjavaju, a često zanemarujemo sebe. Niko nije večan i nijedno telo nije večno.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
