Mislili su da sam lenja, a ja sam imala ozbiljnu bolest: Dorotea o životu sa plućnom hipertenzijom
“Mislili su da sam lenja, a ja sam imala bolest koja mi je promenila život”, izjavila je Dorotea T. (29) iz Severne Makedonije na nedavnoj tribini posvećenoj plućnoj hipertenziji, koja joj je dijagnostikovana tek nakon godina tegoba. Zbog lečenja se preselila u Beograd, a danas, kao članica udruženja Plućna hipertenzija Srbija, svoje iskustvo deli sa željom da ohrabri druge pacijente i pokaže da dijagnozane mora da bude kraj planova, snova i životnih radosti.
Ovo je njena priča…
“Ja sam Dorotea iz Makedonije i već dve godine živim u Beogradu, preselila sam se zbog boljeg zdravstvenog sistema i dostupnosti lekova.
Moja borba sa plućnom hipertenzijom traje oduvek, nekad nesvesno, a sada već šest godina svesno. Mislili su da sam lenja, da je bio pubertet u pitanju i svašta nešto, a ja sam u stvari imala problem koji mi je promenio život. Kada sam 2020. godine saznala dijagnozu, bila sam iznenađena, ali moram da kažem da mi je sve bilo jasnije, oduvek sam znala da nisam lenja, nego da imam problem koji nikako nisu mogli da utvrde. Tada sam mislila da mi je život upropašten, da ću živeti neku realnost koja mi se ne dopada, ali tvrdim da se čovek na sve navikne.
Drago mi je da imam priliku da ovo sve iznesem pošto čvrsto verujem da ima nade za svakoga. Nakon saznanja da imam ovu dijagnozu, krenula sam na psihoterapije, nešto što svim srcem preporučujem, imala sam velike predrasude prema samoj sebi. Iz te psihoterapije sam izvukla ono što mi i danas služi kao zvezda vodilja. Psiholog mi je u jednom trenutku rekao: “Ti si Dorotea, ti nisi plućna hipertenzija, ti si mnogo više od toga, imaš toliko kvaliteta koji tu dijagnozu bacaju u senku”. To bi volela da svaki pacijent usvoji, svi vi imate nešto što vas čini posebnim i vrednim, a plućna hipertenzija je samo deo života, jer, verujte mi, ne postoji savršeni život.
Sa tim sam dobila ogromno samopouzdanje, sada otvoreno pričam svima i ponosna sam na sebe što se hrabro nosim sa ovim. Moj stav je da mi nismo bolesni ljudi, mi smo samo ljudi koji imaju dijagnozu. Bolestan čovek je onaj koji ne može da ustane iz kreveta, a osobe sa plućnom hipertenzijom to mogu. Uvek pričajte o sebi u superlativu, jer mi smo retko posebni ljudi.
Duboko verujem u to da Bog svakome da koliko može da podnese, i gde ćete veći kompliment od toga da smo borbeni i hrabri pa možemo da se nosimo sa svim ovim. Nekad kažem sebi: “Bolje ja nego neko iz moje porodice, ja bar znam da mogu da izdržim”.
Promenila sam život, došla ovde, suočila se sa najvećim izazovima i posle dve godine mogu da kažem hvala Bogu da sam to uradila. Hvala Bogu što sam živa i zdrava. Plućna hipertenzija nije smrtna kazna nego donosi i lepe stvari, mnoga nova poznanstva, iskustva, uspomene, imam posao koji volim, ljude koji me vole i podržavaju, bilo bi šteta da to sve nisam doživela. Nekad je lepo i da postoje turbulencije, inače bi nam bilo dosadno, zar ne?
Ovim putem imam želju da se zahvalim doktorima koji su dostupni za nas svakog dana, 24/7, i što nas gledaju kao osobe sa osećanjima, a ne samo kao pacijente. Dugujem zahvalnost i Danijeli Pešić, predsednici i osnivaču udruženja Plućna hipertenzija Srbija, ona bi svima nama trebalo da nam bude primer kako se treba boriti u životu. Meni je život mnogo lepši sada zahvaljujući članovima udruženja. Idemo dalje zajedno kao i do sada!“
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
