Olivera godinu dana posle novog bubrega i šanse za novi život: Transplantacija mi je vratila slobodu i planove
Godinu dana može da deli dva potpuno različita života. Za Oliveru Jovanović (42) iz Zemuna, muzikologa i filologa i predsednice Udruženja pacijenata "Zajedno za novi život", granica između njih bila je transplantacija bubrega koju je čekala godinama, dok joj je svakodnevicu određivala teška bolest. Tog avgustovskog popodneva dobila je novi organ i priliku da počne ispočetka, ali priča o transplantaciji ne završava se izlaskom iz operacione sale, niti iz bolnice. Šta dolazi posle, kako se čovek navikava na život sa organom koji mu je neko darovao i koliko je potrebno da ponovo počne da razmišlja o budućnosti, Olivera danas može da sagleda iz sasvim drugačije perspektive - iza nje je prva godina sa novim bubregom.
Olivera je pre devet godina saznala da boluje od hronične bubrežne insuficijencije, bolesti zbog koje bubrezi postepeno gube sposobnost da obavljaju svoju funkciju. Kako je bolest napredovala, došla je do stadijuma u kojem je bila neophodna hemodijaliza. Gotovo dve i po godine njen život bio je organizovan prema odlascima na dijalizu, terapijama i kontrolama, dok je istovremeno čekala mogućnost koja je mogla da promeni njegov tok.
Na listu za transplantaciju stavljena je u oktobru 2023. godine. Poziv je stigao nepune dve godine kasnije, sredinom avgusta prošle godine: postojao je potencijalni donor, a Olivera je bila među petoro pacijenata pozvanih u Klinički centar Vojvodine. Posle pregleda, analiza i višesatnog čekanja, saznala je da su ona i Biljana Pribić, takođe iz udruženja, izabrane za transplantaciju. Nekoliko sati kasnije dobila je novi bubreg, a posle 21 dana hospitalizacije vratila se kući.
Danas, godinu dana nakon transplantacije, razlika između života koji je bio podređen bolesti i onoga koji ponovo može sama da planira mnogo je jasnija.
- Kada me pitaju šta mi je transplantacija donela, najčešće kažem da mi je vratila život. Vratila mi je bolje zdravlje i neuporedivo bolji kvalitet života, ali možda je najvažnije to što mi je vratila slobodu. Godinama sam svoj život organizovala ne samo prema terminima dijalize, terapijama, kontrolama i mnogobrojnim ograničenjima koja bolest nosi sa sobom. Dijaliza nije samo medicinski tretman od četiri sata vezanosti za mašinu. Ona je način života sa kojim se trudite da naučite da funkcionišete u okviru onoga što vam dozvoljava. Takođe sam život, što je možda bitnije u celoj priči, organizovala prema tome koliko se na imaginarnoj skali od jedan do 10 osećam dobro ili loše i koliko ću u skladu s time moći da se makar povremeno ubacim u ono što sam želela da prividno budu normalni životni tokovi - počinje svoju priču Olivera.
Posle transplantacije prvi put je ponovo počela da pravi planove koji nisu vezani za bolest i sve vezano samo i isključivo za taj segment života.
- Danas na potpuno drugačiji način mogu da isplaniran jedan običan dan, ali i mnoge bitnije stvari, a to su stvari koje zdravi ljudi često podrazumevaju, dok ih mi, koji smo prošli kroz ovakva iskustva, kada ih jednom izgubimo, mnogo više cenimo, ali i bolje razumemo. Ogromna je zahvalnost prema donoru i njegovoj porodici, jer je njihova odluka meni i još nekim pacijenatima dala priliku za novi početak - ističe naša sagovornica.
Privikavanje na novi organ
Ljudi često misle da se oporavak završava kada prođe operacija i kada zaraste rez. I da onda možete sve, jer onda ste zdravi! U stvarnosti, tada tek počinje jedan novi period prilagođavanja, potpuno nova etapa koja takođe nosi mnoge izazove.
- Organizam se privikava na novi organ, određene lekove kako bi se taj organ sačuvao; terapija zahteva disciplinu i stalne kontrole, a kod mnogih pacijenata postoje i posledice koje su ostale u nasledstvo nako godina bolesti i, kod nekih, dijalize. Kod mene je bilo potrebno vreme da se neke od takvih stvari reše. Zbog toga sam imala dodatne intervencije koje nisu bile posledica neuspešne transplantacije, naprotiv, upravo otklanjanja nereda koje je dijaliza ostavila iza sebe. Zbog svega toga često sam imala osećaj da sam na čekanju da se jedno po jedno poglavlje zatvori kako bih mogla da krenem dalje u potpuni oporavak. Ali danas, kada pogledam unazad, shvatam nešto što je meni od ogromne važnosti! Ova godina, koliko god bila u nekim segmentima teška, pokazala mi je koliko sam zapravo dobro. Da moj oporavak nije tekao kako treba i da transplantacija nije bila uspešna, teško da bih sve ono što se dešavalo mogla da iznesem na način na koji jesam. Bilo je straha i neizvesnosti, ali moje zdravstveno stanje je ostalo stabilno i nepoljuljano. Upravo mi je to danas najveća potvrda da je transplantacija uspešna - navodi naša sagovornica.
Ovakav put, ističe Olivera, nijedan pacijent ne prolazi potpuno sam. Porodica, prijatelji i kolege, drugi pacijenti koji prolaze kroz ista ili slična iskustva, ali i lekari i medicinsko osoblje koje ih prati kroz sve etape oporavka, ogromna su i važna podrška osobi koja ponovo treba da stane na noge, uspravi se i krene u život.
Čaša meda i žuči
Godina iza nje donela joj je ono što je godinama čekala - novu životnu šansu, ali istovremeno i velike privatne gubitke i teške trenutke koji su obeležili taj period.
- Ono što sam naučila jeste da se sreća i tuga ne isključuju. Čovek može istovremeno da bude beskrajno zahvalan zbog onoga što je dobio i da bude tužan zbog onoga što je izgubio. Mislim da ljudi ponekad imaju očekivanje da, kada neko dobije nov organ i novu šansu, što svakako jeste ono najvažnije čemu težimo, više nema pravo da bude zabrinut, umoran ili tužan. Kao da jedan veliki i lep događaj treba da izbriše sve druge životne okolnosti. Transplantacija mi je dala novu šansu, ali nije zaustavila život oko mene. Danas, kada pogledam iza sebe, ne vidim samo ono što je bilo teško, vidim i jednu veliku potvrdu. Sve što se dešavalo ostavilo je emotivni trag, ali nije ugrozilo ono najvažnije - moje zdravlje i funkciju presađenog bubrega. Možda mi je upravo ova godina pokazala koliko sam zaista dobro, jer sam kroz sve izazove prošla sa organom koji ničim od svega toga nije bio ometen, a toga sam se u pojedinim momentima iskreno jako plašila - otkriva Olivera.
Danas odlučujete, sutra možda čekate
Predsednica Udruženja pacijenata "Zajedno za novi život" volela bi da o doniranju organa razgovaramo mnogo češće i otvorenije. Ostaje pri stavu da je to ključ, jer ne nikada ne možete znati da li ćete jednog dana osvanuti kao pacijent koji u neizvesnosti čeka novu šansu ili ćete se na žallost, u situaciji nekog nemilog slučaja naći pred pitanjem o dormiranju organa bliskog člana porodice.
- Mi koji smo dobili novu šansu za život, najbolji smo dokaz da iza doniranja organa ne stoji samo medicinski postupak. Iza toga stoje ljudi, porodice, želje i planovi… i jedno upražnjeno mesto. Ali isto tako i neki drugi ljudi, porodice, želje i planovi, i životi koji dobijaju novu priliku da se nastave nakon nečijeg gubitka. Zato je važno pravilo se informisati i razgovarati sa svojim najbližima. Takvi razgovori ne prizivaju nesreću, naprotiv, oni razbijaju predrasude i pokazuju nivo zrelosti, odgovornosti, empatiju i spremnost da u najtežem trenutku da se nekome drugom omogući ono što je za nekoga, na žalost nepovratno izgubljeno - prilika za život.
Za našu sagovornicu najveća vrednost transplantacije je upravo u tome što ona ne znači samo produženje života. Ona znači mogućnost da čovek ponovo pravi planove, voli, radi, putuje, ostvaruje želje i snove koji su bili pod znakom pitanja ili zapečaćeni i zaboravljeni.
- Kada se dobije nova šansa, promeni se i način na koji ga gledaš život u celosti. Rasteš i sazrevaš, ali ceniš i više pažnje poklanjaš ono što si nekada uzimao zdravo za gotovo. Upravo sve one, naizgled obične stvari kojima nisi pridavao mnogo značaja, zapravo su među najvrednijim darovima života - poručuje Olivera Jovanović.
