Đurđina je prošla put od jezivih bolova i morfijuma do raka pluća pod kontrolom: Danas samo želim da uživam u životu
Kada je u januaru 2020. godine saznala da ima rak pluća u četvrtom stadijumu, Đurđina Jovanović (59) iz Mladenovca nije mogla da nasluti da će šest godina kasnije o svojoj bolesti govoriti kao o nečemu sa čim živi gotovo kao sa hroničnim oboljenjem. Do dijagnoze je stigla posle godina traganja za uzrokom neobjašnjivog umora, a kada je konačno otkrivena, bolest je već bila toliko uznapredovala da operacija nije bila moguća. Danas redovno prima imunoterapiju, putuje, druži se i uživa u životu, a svoje iskustvo želi da pretvori u podršku ljudima koji tek prolaze kroz strah s kojim se ona nekada suočila.
- Sve je počelo neobjašnjivim umorom. To je bio prvi razlog zbog kojeg sam otišla kod lekara. Nisam mogla da objasnim zašto sam toliko umorna, a do prave dijagnoze lutala sam oko tri godine. Išla sam kod lekara različitih specijalnosti, a u međuvremenu sam dobila i herpes zoster, pa su se moje tegobe jedno vreme povezivale sa tim. Kada je herpes prošao, meni nije bilo bolje, naprotiv, tegobe su postajale sve izraženije. Kod mene nije bilo kašlja, što ljudi obično prvo povezuju sa rakom pluća. Imala sam bol u desnom ramenu, umor i počela sam naglo da gubim kilograme. Bila sam pušač, mada ne mogu da kažem da sam bila strastveni pušač, ali svakako pripadam toj grupi - priseća se Đurđina.
Promenila je dom zdravlja jer nije dobijala odgovor na pitanje šta joj je, dodaje. Posle petnaestak dana neurolog je uputila da uradi skener grudnog koša i to je našu sagovornicu konačno usmerilo na pravi put. Ipak, nijedan lekar joj nije saopštio da ima rak pluća, to je saznala iz izveštaja skenera.
- Moja ćerka je tada studirala medicinu i poslala sam nju da podigne rezultat; pročitala ga je i pozvala me telefonom. Prvo mi je rekla: "Nije dobro", a meni je već tada sve bilo jasno. Bolest je već bila u četvrtom stadijumu i nisam bila za operaciju. Usledile su biopsije, jedna, pa druga, pa treća, a nikako da dobijemo ono što je bilo potrebno da se tačno utvrdi o kojoj vrsti tumora je reč. Na kraju mi je urađena VATS intervencija u totalnoj anesteziji i tek tada je dobijen materijal na osnovu kojeg je postavljena precizna dijagnoza - adenokarcinom, C34.9 - i utvrđeno da ispunjavam uslove za imunoterapiju - priča nam Đurđina.
Sve se svelo na krevet i morfijum
Od trenutka kada je saznala dijagnozu do prve imunoterapije prošlo je nekoliko meseci. Nekome to možda ne zvuči dugo, ali onkološkom pacijentu koji svakoga dana propada i trpi jezive bolove je predugo.
- U početku sam se još držala, bila sam na nogama, a onda je krenulo svakodnevno propadanje i vezala sam se za krevet. Sve se svelo na bolnice, terapije i morfijum. Kad god bih se probudila, samo sam tražila: "Dajte mi ponovo morfijum"; te bolove može da razume samo onaj ko ih je preživeo. Imala sam priliku da čujem ljude koji su govorili da ih boli, ali nisu došli do morfijuma. Kad dođete do morfijuma, to je kraj, tako sam tada gledala na to. Dođete u stanje u kojem čujete da napolju ljudi žive, čujete decu, vidite sunce, a vama je svejedno da li je noć ili dan, samo želite da prestane.Ja sam tada želela kraj... - otkriva Đurđina.
Prvi udah zaborava nema
Prekretnica je nastupila kada je RFZO proširio listu lekova, a Đurđina se našla među pacijentima koji su dobili mogućnost da prime imunoterapiju.
- Kada sam dobila prvu terapiju, psihički mi to nije značilo gotovo ništa. Bila sam toliko loše da nisam verovala da nešto može da mi pomogne. Posle prve terapije dobila sam temperaturu od 40 stepeni i ponovo sam mislila: "To je kraj". Ćerka je čitala literaturu, prevodila mi tekstove i stalno mi pričala o imunoterapiji, objašnjavala šta može da se dogodi i uveravala me da će mi biti bolje. Ja sam je slušala više iz poštovanja prema njoj nego zato što sam u to zaista verovala - navodi naša sagovornica i dodaje:
- A onda sam između dve terapije jednom udahnula vazduh. Bio je to jedan običan udah, ali za mene nije bio običan - odjednom sam osetila da vazduh ulazi dublje, kao da ponovo mogu da dišem. Taj udah nikada neću zaboraviti. To je bio trenutak kada sam prvi put pomislila: "Ova terapija ipak deluje". I dalje sam bila veoma loše, ali pojavilo se nešto za šta sam mogla da se uhvatim. Počele su da mi se vraćaju reči moje ćerke, sve ono što mi je govorila dok joj nisam verovala.
Povratak kilograma
Iz terapije u terapiju stanje je počelo da se menja. Naša sagovornica je imala izlive u plućnoj maramici, a vremenom su i oni nestali. Kilogrami su počeli da se vraćaju, ponovo je počela da "liči na sebe".
- Pre toga sam prestala da se gledam u ogledalo. Nije u pitanju bilo opadanje kose, već moj celokupan izgled, nisam prepoznavala sebe. Kada mi je postalo bolje, donela sam odluku da se vratim na posao. Bila sam učiteljica i mnogo sam volela svoj posao. Kada sam bila sa decom, zaboravljala sam od čega bolujem, igrala sam se sa njima i radila stvari o kojima kod kuće nisam mogla ni da sanjam - kaže Đurđina.
Tako je radila još tri godine i izvela svoju generaciju, a onda je ipak odlučila da ode u penziju, jer su obaveze u školi postajale sve veće, dok je lečenje zahtevalo vreme i mogućnost da se posveti sebi.
- Kada idem na terapiju, moram da se pripremim, uradim sve potrebne analize i sačekam odobrenje da mogu da je primim. Uz posao više nisam mogla sve to da uskladim. Danas želim da mogu da prošetam, da odem negde, da razgovaram sa ljudima koji mi prijaju. Sada sam sebi na prvom mestu.
Rak nije nestao, ali je pod kontrolom
Kada se Đurđina razbolela, ovu terapiju primao je veoma mali broj pacijenata, dok su danas mogućnosti lečenja znatno šire. U zavisnosti od vrste i karakteristika tumora, imunoterapija može da se primenjuje samostalno ili u kombinaciji sa hemioterapijom, a RFZO će krajem godine proširiti indikacije i na skvamozni karcinom pluća, naglašava nam.
- Imunoterapiju primam i danas, na šest nedelja, što je oko osam terapija godišnje. Bolest je stabilna i ja danas živim sa njom kao sa hroničnom bolešću. To je nešto što je veoma važno da pacijenti razumeju. Ovakvo lečenje kod nekoga može da ima fantastičan efekat, možete da budete dobro, da živite normalno, ali to ne znači da ste izlečeni. Ja svoj karcinom držim pod kontrolom i sa njim živim veoma komforno.
Kaže da joj je savremena terapija pružila vreme, a vreme joj je vratilo ono najvažnije - mogućnost da ponovo uživa u životu, da se raduje, stvara i da bude podrška drugima.
- Danas ne želim da me ljudi vide samo kao pacijentkinju. Ja sam žena, majka, prijateljica, neko ko voli život i ko je kroz svoje iskustvo shvatio koliko je čoveku važno, kada mu je najteže, da zna da nije sam. Zato sam odlučila da pokrenem svoju Fejsbuk stranicu "Nisi sam", ne kao stručnjak, već kao pacijentkinja koja zna kako izgleda kada imate mnogo pitanja, strahova i neizvesnosti i koliko znači kada vam neko pruži ruku - otkriva Đurđina Jovanović i poručuje:
- Danas... danas jednostavno želim da živim i da pomognem drugima da požele isto. Ne dozvolite da vam dijagnoza oduzme ono što želite - želju da živite.
