Ja sam Ivana. Mama, supruga, ćerka, drugarica, sestra…Imaću za neki dan 48 godina i trenutno živim odličan period zivota. Međutim, kada se vratim samo dve godine unazad, setim se da sam bila sve to, ali i u potpuno drugačijem fizickom, emotivnom, psihičkom i profesionalnom stanju.
Imala sam u julu 2021. godine najveću kilazu ikada. Iz porodilišta sam izašla sa mnogo, mnogo manje kilograma, nego sto sam imala u to vreme. Osećala sam se u svakom smislu nesrećno i slomljeno. Od žene pune života, zgodne, pametne, lepe, vredne, nije ostalo baš ništa. iz ogledala me je gledala podbula, gojazna, tužna žena. Imala sam skoro 105 kilograma, 40 kilograma više nego sada.
Pa dobro, dešava se...
Ali, nisam vam rekla čime se bavim. Ja sam dijetetičar. Koliko je to apsurdno, da neko ko je završio fakultet i bavi se dijetetikom kao naukom, a u praksi dozvoli isebi da ima toliko kilograma. Da apsurd bude veći nekako u to vreme sam bila na usavršavanju u Švedskoj, zemlji koja je jedan od pionira dijetetike i zdrave ishrane.
Emocionalna glad počinje bezazleno
Razlog mog debljanja bila je emocionalna glad ili prejedanje na nervnoj bazi, što bi naš narod rekao. Godinama, decenijama me je mnogo toga pritiskalo, da nisam ni primetila kada sam počela da se gojim.
Samo znam, ali tek sada, da mi je bilo potrebno veliko telo koje bi bilo kadro da nosi moje velike probleme. Emocionalna glad počinje bezazlano, ali vrlo podmuklo.
Prvi simptomi su najčešće pojačana ili neobjašnjiva glad za određenim namirnicama, i to nakon bilo kakvog stresnog i uznemiravajućeg događaja, osećaja tuge ili neraspoloženja, svađe, gubitka drage osobe, loših vesti…Bilo čega što izaziva stres u organizmu, kojeg nekada nismo ni svesni.
Najčešće su u pitanju čokolada, čokoladni kremovi, puding, bombone, proizvodi od testa ili neka grickalica, bilo slana ili slatka. Nekada je to i bilo koja hrana, potreba da se nešto "ubaci” u organizam.
Drugi simptom je da je količina tih namirnica baš velika, dešava se da neko pojede i 300 grama čokolade za 15 minuta. Ukoliko se čovek psihički bolje oseća nakon konzumiranja hrane, to je signal da postoji emocionalna glad, a ne fizička glad, koja se može zadovoljiti specifičnom hranom u velikoj količini. Naše telo i mozak najčešće žude za proizvodima sa dosta prostih šećera, jer unošenjem više šećera nego inače, insulin u krvi se povećava, nagli skok insulina dovodi do pojačanog lučenja dopamina, i posledično se osećamo bolje nego što smo se osećali pre nego što smo pojeli, recimo, 100 grama nekog čokoladnog krema.
Moja emocionalna hrana su bili čips, čokolada i pivo.
A šta je bio okidač?
Toliko toga u mom slučaju... Kada sumiram poslednjih 22 godine, od kada "zatrpavam” bratovu dijagnozu multipleks skleroze, mnogo toga sam “zatrpavala”, a da nisam ni bila svesna: saznanje da imam endometriozu, koja je dovela do dugogodišnjeg lečenja od steriliteta, nekoliko operacija, uvođenja u veštačku menopauzu, postporođajne depresije, insulinske rezistencije, a bio je tu i mamin dijabetes.
Tata je bio sve nemoćniji, a ja sve deblja
Sve to sam, na prvi pogled, lako rešavala sa nekih desetak kilograma viška, sve dok tata nije doživeo moždani udar 2019, i preminuo 2020. Tata mi je uvek bio velika podrška i pomoć u svim aspektima života. Te 2019. godine počeo je moj definitivni sunovrat i emocionalno prejedanje. Tata je bivao sve nemoćniji, a ja sam postajala sve deblja. Kada je tata preminuo, odjednom se moj život sam po sebi nagomilao, kao i salo u mom telu, pa se urušio preko mene, i postala sam svesna svega što sam prošla, da su mi i brat i mama krhkog zdravlja, i da me čekaju nepoznati, veliki, egzistencijalni problemi. I tako sam došla do tog mog ogromnog tela, tela koje je moglo da podnese i iznese te probleme. Ja, naravno, ničega nisam bila svesna. Mislim, pomalo jesam, ali sam sve uspešno potiskivala, jer mi je tako bilo lakše.
Prodavačica je pomislila da sam trudna
Prvi signal da je sve otišlo predaleko bio mi je onaj trenutak kad me je devojka u prodavnici, u redu za kasu, pustila ispred sebe. Mislila je da sam trudna. To mi je bilo i simpatično, jer nisam sebe doživljavala baš toliko debelom. Ipak, nešto je počelo da me kopka u glavi, možda nemam višak, možda sam stvarno debela…
Osvestila sam da nešto nije u redu kada sam počela da se usavršavam na departmanu za hranu i nauku o ishrani na Umeo Univerzitetu u Švedskoj. Javio se osećaj nelagodnosti i bezvrednosti zbog osvešćivanja da sam debela, uz strah da me zbog toga niko neće shvatiti ozbiljno i stručno.
Dan kada sam shvatila da sam predebela
Definitivno sam shvatila da je dosta kada sam videla svoju fotografiju sa rođendana. Sa te fotografije me je gledala jedna tužna, debela, znojava, nesrećna, bolesna žena, izobličenog lica i otečenih ruku i nogu, koja izgleda kao da će svakog trenutka da doživi srčani udar.
Taj osećaj da imam infarkt sam i doživela dva dana kasnije u Herceg Novom, dok sam se penjala uzbrdo, vraćajući se sa plaže. Tada sam se mnogo uplašila, imala sam taj osećaj bliske smrti i nemoći. Osećaj da će moje dete koje sam toliko želela biti siroče. Bio je to grozan osećaj. Taj dan sam shvatila i da sam predebela, i da nisam zdrava, i da je jednostavno - dosta.
Upotrebila sam sve svoje znanje, ali i znanja koja sam stekla u inostranstvu. Svakako mi je vrlo teško palo, kako mi se uopšte desilo da se ugojim 40 kilograma, s obzirom na moje obrazovanje, rad i usavršavanje u struci. Izuzetno težak mi je bio osećaj da sam ja nekako nestala u svom tom salu. Najteže mi je bilo da sebe, onakvu kakva jesam, ponovo pronađem. Ali uz pomoć i podršku porodice, ponovo sam se pronašla.
Nisam promenila samo način ishrane, promenila sam ceo koncept svog života. Sve osobe koje se bore sa emocionalnim prejedanjem moraju da znaju da je to dug proces, na trenutke dosta bolan, ali da ne odustaju od sebe. Desi se da bude ponovnih epizoda žudnje za hranom.
Nije strašno pasti, strašno je ne ustati
Desiće se i da pokleknete. I to je to, desilo se. Sledeći obrok treba da bude kao da se ništa nije desilo, samo se nastavi dalje. Esencijalno je da nađete dijetetičara koji će vas voditi kroz ceo proces. Nikakvi treneri, savetnici za ishranu, savetnici za suplementaciju, farmaceuti...
Jedino je dijetetičar dovoljno stručan kada je ishrana u pitanju. Svako od nas je različit, ima različite zdravstvene probleme, obaveze na poslu i porodici, navike u ishrani… Pristup dijetetičara je individualan i, po meni, proces menjanja životnih navika i ishrane traje minimum šest meseci. Možda se to nekom učini kao dugačak period, ali uvek kažem mojim pacijentima- dugo ste bili u pogrešnoj ishrani, niste se ugojili za tri meseca da bi i mogli da očekujete brze rezultate, potrebno je vreme da se organizam odmori, pokrene, i vrati na put zdravlja. Realni ciljevi su jako važni.
Za početak, polako smanjivati količine prerađenih proizvoda, tipa: pekarski proizvodi, slatkiši, čips, alkohol, gazirana pića…
I nešto jako važno - pripremajte hranu kod kuće. Tako se najbolje kontroliše kvalitet namirnica, kao i količina šećera i masnoća koje se koriste za pripremanje obeda. Što manje obrađujte namirnice, spremajte ih u njihovom integralnom obliku- neka komad mesa bude komad mesa, nemojte da ga pohujete, panirate, prelivate raznim sosevima…I samo polako ali odlučno! Nije strašno pasti, strašno je ne ustati!
NE PROPUSTITE
