"Vid na desnom oku mi je nestao, a snaga me napuštala": Pred 36. rođendan Nataša je saznala da ima multiplu sklerozu

Pokucala je na vrata lekara, prošla kroz niz pregleda i analiza, a onda, tik pred svoj 36. rođendan, stigla je dijagnoza koja joj je promenila život iz korena. Ona o kojoj u tom trenutku ništa nije znala.

- Bio je avgust, sećam se da je sve počelo sa zamućenjem i gubitkom vida na desno oko. Pošto nosim sočiva, pomislila sam da je u pitanju neka infekcija i nisam tome pridavala preveliki značaj. Ubrzo nakon toga, počela sam da osećam neobičan i snažan umor, kao i gubitak ravnoteže. Nije me ništa bolelo, a opet, osećala sam se loše — nisam mogla normalno da hodam, a i najmanji kućni posao iscrpljivao me je do te mere da sam morala da legnem i odmorim - priča Nataša. 

Sve je to pripisivala koroni, koja je tada bila aktuelna.

- Javila sam na poslu da verovatno i ja imam simptome i da ću raditi od kuće, nadajući se da će proći. Međutim, dani su prolazili, a meni nije bilo bolje. Jednog jutra sam se probudila sa spuštenom desnom stranom lica — odmah sam znala da je u pitanju facijalis. Istog dana sam otišla na jednu privatnu kliniku, preko osiguranja koje nam firma obezbeđuje. Tu me je prvi put pregledala doktorka neurologije.

Nataša se seća da su joj pitanja koja joj je doktorka tada postavljala delovala pomalo čudno i nebitno.

- Pitala me je da li imam problema s mokrenjem, trnce u telu… Odgovarala sam iskreno, ali uz opravdanja: “Pa da, ali to je još od porođaja” ili “Imam trnce kad sam umorna, ali to mi je normalno…” Danas mi je smešno, jer je njoj već tada verovatno bilo jasno da je u pitanju nešto ozbiljnije.

Kad se život prelomi u jednom danu

Doktorka je Natašu odmah uputila na dodatne preglede — ORL, kod oftalmologa i na magnetnu rezonancu.

- Poslednje sam želela da izbegnem. Nisam htela u taj “sanduk”, mislila sam: “Šta će mi to, nije mi ništa, proći će.” Ipak, razum je prevladao i otišla sam. To je bio moj prvi korak ka dijagnozi, ali i početak jednog drugačijeg puta — onog na kojem učim da slušam svoje telo i da ga ne ignorišem.

Samo pola sata nakon pregleda, pozvala ju je doktorka radiologije. Vest nije bila dobra...

- Rekla je da se na osnovu nalaza sumnja na multiplu sklerozu, ali da me oni od tog trenutka upućuju dalje, u Klinički centar Srbije. Sećam se da sam zanemela. Šok, neverica… U glavi mi je samo odzvanjalo: "Kakva je to bolest?", "Koliko ću živeti?", "Kako će moja deca bez mene?". Plakala sam… Bio je to trenutak u kojem mi se činilo da se ceo život prelomio u jednom danu.

Ne umire se, postoji terapija - prvi tračak nade

Te večeri je uzela telefon i počela da traži informacije o bolesti koja je pokucala na njena vrata. 

- Čitala sam satima. I u toj bujici informacija, kao kroz maglu, počela sam da pronalazim i nešto što mi je donelo prvi tračak nade —ne umire se, postoji terapija, nije sigurno da ću završiti u kolicima. Taj osećaj olakšanja, iako blag, bio je dovoljan da me pridrži i da počnem da sagledavam sve iz drugog ugla - ovo jeste teško, ali može da se nosi.

Dijagnoza je stigla za nekoliko meseci

Nataša kaže da je od trenutka kada su se pojavili prvi simptomi do postavljanja dijagnoze prošlo svega nekoliko meseci što nije baš čest slučaj, jer se sa dijagnozom u proseku najčešće kasni tri godine.

- To bih danas opisala kao relativno kratak period — iako je meni tada svaka nedelja trajala kao večnost. Sve je počelo u avgustu, kada sam imala prvi ozbiljan relaps. Vrlo brzo sam upućena u Klinički centar Srbije, gde je nastavljen proces dijagnostike. U novembru, neposredno pred moj 36. rođendan, dobila sam potvrdu dijagnoze — šifra G35, multipla skleroza.

Duboko u sebi znala sam da ću biti dobro

U sećanju joj je ostao razgovor sa doktorkom Oliverom Tamaš iz Univerzitetskog kliničkog centra Srbije.

- Bila je pažljiva, posvećena, a njen način ophođenja - ljudski. Način na koji mi je saopštila dijagnozu bio je umirujući i ohrabrujući — nije unela paniku, već mi je pomogla da u svemu pronađem sigurnost i nadu. Zajedno smo predale dokumentaciju komisiji, i već u decembru sam dobila svoj prvi lek — Rebif, u obliku injekcija koje sam sama sebi davala tri puta nedeljno, narednih godinu dana.

Taj period je za nju bio pun neizvesnosti, ali i duboke zahvalnosti.

Kaže da je dijagnozu prihvatila iznenađujuće dobro.

- Zapravo, jedini put kada sam zaista plakala bio je onaj prvi trenutak — kada sam čula da možda imam multiplu sklerozu. Ali već od sledećeg dana, kao da se nešto u meni prelomilo. Osetila sam ogromnu zahvalnost što sam živa, što mogu da se lečim, i nekako sam duboko u sebi znala da ću biti dobro.

U danima nakon magnetne rezonance Nataša je dobila terapiju kortikosteroidima zbog relapsa, svaki dan je išla u bolnicu na injekcije i infuzije, i svaki dan je bila nasmejana.

- Verovala sam da sam jača od bolesti i tom verom sam ohrabrivala i sebe i druge oko sebe. Govorila sam svima - meni ova bolest ne može ništa. I zaista verujem u to — verujem u snagu psihe, pozitivnog pogleda i unutrašnjeg mira.

Nisam dozvolila da me dijagnoza definiše

Savete doktorke Nataša je shvatila ozbiljno - počela je da vežba dva puta nedeljno, izbacila je višak šećera i hranu koja joj ne prija, a stres svela na minimum.

- Nisam dozvolila da me dijagnoza definiše. Umesto toga, ona mi je postala podsetnik koliko je važno brinuti o sebi — ne iz straha, već iz ljubavi prema sebi i životu.

Ne krije da je dan kada bi trebalo da primi injekciju znao da je emocionalno „sruši“. 

- A onda bih se sutradan trgnula, podsetila sebe koliko zapravo imam sreće što postoji lek, i govorila sebi: nezahvalna si, znaš li koliko bi ljudi želelo da imaju mogućnost lečenja? Taj prvi lek — Rebif — bio je i fizički izazovan. Prva tri meseca pratila ga je temperatura, drhtavica, jutarnji umor koji ju je potpuno iscrpljivao. Brufen je postao deo moje rutine, jutro i veče. Mesta na kojima sam davala injekcije su me bolela i ostavljala tragove, i bilo je dana kada mi se činilo da sve traje zauvek. Ali izdržala sam. Korak po korak. I danas znam da nije sramota reći teško mi je bilo. Važno je priznati sebi te trenutke, ali još važnije — ne ostati u njima. Uvek sam birala da idem dalje, i da u svemu nađem zahvalnost.

Najveća snaga - ljubav, toplina i podrška porodice

Od prvog trenutka, pa sve do danas, Nataša ima ogromnu podršku porodice, a najviše od svega — podršku svog supruga. Mama je dva dečaka, od 6 i 7 godina, koji je svakodnevno inspirišu i podsećaju na to koliko je važno živeti u trenutku. 

- On je bio i ostao moja tiha snaga, stub uz koji mogu da se naslonim kad god zatreba. Uvek je tu da me uhvati za ruku, da me zagrli, poljubi, da me umiri i zaštiti. Njegove reči “nemoj da se stresiraš, ništa nije važnije od tebe” često su me vraćale u ravnotežu. Ni jedan jedini pregled nisam prošla sama — uvek je bio uz mene. I fizički, i emotivno. Taj osećaj da me neko drži i čuva i u najranjivijim trenucima dao mi je neverovatnu snagu da sve prihvatim i da nastavim da idem dalje sa verom da će sve biti u redu. Ljubav, toplina i podrška koju imam kod kuće za mene su podjednako lekoviti kao i terapija. Zbog toga se svakog dana trudim da budem dobro — za sebe, ali i za njih, koji su uz mene svim srcem.

Natašino lečenje počelo je odmah nakon postavljanja dijagnoze.

- Prvu terapiju sam primala u obliku injekcija koje sam sebi davala tri puta nedeljno, godinu dana. To je bio težak period — i fizički i psihički izazovan. Ali sam bila istrajna, jer sam znala da je to put koji vodi ka stabilnosti.

Optimizam i volja za životom me guraju napred

Nakon godinu dana usledili su kontrolni pregledi, a magnetna rezonanca je pokazala pogoršanje — pojavile su se nove i aktivne lezije, iako Nataša to fizički nije osećala.

- To je za mene bio šok, jer sam se osećala dobro. Ipak, zahvaljujući redovnim kontrolama i sjajnoj lekarici, brzo je doneta odluka da se terapija promeni. Dobila sam novi lek, koji pripada jačoj grupi lekova. Pije se oralno, u dve uzastopne godine, i to samo po nekoliko dana godišnje.

Taj lek je dobro podnela, i godinu dana kasnije, nova magnetna rezonanca je pokazala odlične rezultate — nijedna nova lezija, bolest je bila pod kontrolom. 

- Moja doktorka mi je tada rekla rečenicu koja mi je ostala urezana: “Samo tako nastavi – i sa terapijom, i sa životom koji si prilagodila MS-u, i sa svojim optimizmom.” I zaista, verujem da je taj optimizam, uz odgovarajuću terapiju i brigu o sebi, ono što me danas drži stabilnom i snažnom. Imam sve što mi je potrebno za lečenje, ali možda još važnije — imam i volju da živim punim plućima, uprkos MS-u.

Kad podeliš nadu — ona raste

Iz te želje da pruži podršku, da podeli svoje iskustvo i pokaže da nismo sami u bolesti — nastao je i Natašin  Instagram profil.

- To je moj mali kutak iskrenosti, gde pričamo o dobrim danima, ali i onim težim. Gde zajedno učimo da slušamo sebe, da ne odustajemo, i da svako svojim tempom ide napred. Profil sam otvorila sa srcem i nadom — da budem podrška nekome kome je možda baš danas teško, da razmenjujemo iskustva, ohrabrujemo jedni druge i podsetimo se da zajedno možemo mnogo. Jer kad podeliš teret — on postane lakši. A kad podeliš nadu — ona raste. Danas mogu iskreno da kažem da živim u miru sa svojim zdravstvenim stanjem. Naravno da postoje dani kada nije lako, ali ti dani više ne upravljaju mojim životom. Naučila sam da slušam svoje telo, da mu dam odmor kad mu treba, ali i da ga pokrenem kad imam snage. Naučila sam da ne jurim savršen dan, već da budem zahvalna za svaki dobar trenutak.

I sa MS-om može da se živi kvalitetno 

Nataša ističe da je MS deo njenog života, ali nije ceo njen život.

- Zahvaljujući terapiji, podršci moje porodice i promenama koje sam unela u svakodnevicu, uspela sam da pronađem ravnotežu. Ne bežim od onoga što mi se desilo — prihvatila sam to kao deo svog puta, ali i kao priliku da budem prisutnija, svesnija, nežnija prema sebi. I da, verujem da je moguće živeti kvalitetno, ispunjeno i srećno — čak i sa MS-om. Možda upravo zato što imam njega, danas mnogo jasnije vidim šta je zaista važno. Volim da čitam, pišem, putujem, istražujem teme o ličnom razvoju, zdravlju i balansu između privatnog i poslovnog života. Volim i da delim iskustva — posebno ona koja mogu nekome da pomognu ili bar da ga podsete da nije sam.

Jelena je imala 21 godinu kada je izgubila vid na levom oku. A onda je stigla dijagnoza multiple skleroze: "Kao da sam hodala po zemlji koja se trese"

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.