Jelena je smršala 83 kilograma za 18 meseci: "Hrana nije zamena za bliskost i ljubav, ono što sam zaista skinula bio je teret bola"
Jelena Drobnjak Dimitrić (42) iz Beograda imala je samo dvadeset godina kada joj je otac iznenada preminuo, a majka ostala bez posla. Par godina kasnije brat je počeo da ih tuče. Dve godine skupljala je hrabrost da pozove policiju i odbrani majku i sebe. U tišini se borila s besom i stidom, pa nije nikom pričala o tome. Nakon toga su usledili panični napadi, agorafobija i zavisnost od šećera. Udala se i ubrzo postala majka, nadajući se da će život konačno krenuti mirnim tokom. Godine 2019. prihvatila je smrt oca i shvatila da živi u lošem braku. Vaga je pokazivala 156,2 kilograma. Tada je odlučila da prestane da čeka da se okolnosti promene i da počne da menja sebe.
- Moj život je imao divan početak, sve je imalo smisla dok mi tata nije iznenada preminuo. To je bio trenutak koji je presekao moje detinjstvo i označio ulazak u potpuno novu realnost. U isto vreme, mama ostaje bez posla zbog masovnog gašenja banaka u Srbiji, i tada zapravo počinje period koji nas je sve duboko oblikovao. Moja majka je tada, po prvi put u životu, ostala bez oslonca. A kada roditelj poklekne, deca često prirodno preuzmu teret. Tako smo brat i ja, još vrlo mladi, pokušavali da nosimo odgovornost koju nismo razumeli. To je bio težak period za celu našu porodicu i tek danas vidim koliko smo svi bili ranjeni, nesnađeni i koliko smo se na različite načine borili da preživimo - okriva nam Jelena.
U tom haosu dešavalo se i nasilje koje je doživela od strane brata, ali kaže da danas nema u sebi ni ljutnju ni osudu. Razume ga, kao i sebe.
- To je bila slika nemoći, slika transgeneracijske traume koju žene sa Balkana dobro poznaju, one tihe poruke: “ćuti i trpi, to je život". Ali moje biće se uvek opiralo tome. Uvek sam osećala da postoji život koji je veći od bola i da to „ćuti i trpi” nije moje nasleđe.
Kasnije, ulaskom u brak i nakupljenim godinama potisnutog stresa, pojavila se agorafobija praćena paničnim napadima. Smatra da je to možda bio njen najteži period uz osećaj da teret postaje prevelik, a telo premalo da to izdrži.
- Ali sam imala jednu sreću: nikada nisam želela da prihvatim strah kao svoj kraj. Uz stručnu pomoć, učenje, rad na sebi i ogromnu upornost, polako sam počela da vraćam svoj život, korak po korak. I upravo taj proces, izlazak iz najdubljeg straha, postao je temelj onoga što danas radim i živim.
Zašto ste odustali od sebe?
Jelena odlučuje da prestane da se prepušta okolnostima i da počne da bira sebe. Razvodi se, ostaje bez posla, uzima kredit za edukaciju, ali ne odustaje. Uči, radi, suočava se sa sobom i počinje da mršavi. Za 18 meseci izgubila je 83 kilograma bez operacije, a kao prelomni trenutak navodi jednu konkretnu seansu na porodičnoj psihoterapiji.
- Moj bivši suprug i ja smo tada išli na terapiju, potpuno ubeđena da sa mnom „nema nikakvog problema“. Na jednoj seansi terapeutkinja me pitala kako napreduje dijeta. Rekla sam: „Dobro, smršala sam 5–6 kilograma i stala.“ A onda mi je postavila pitanje koje me je potpuno razoružalo: „Zašto ste odustali od sebe?“ To je bio momenat kada je sve stalo. Nisam imala odgovor. I tu počinje moj unutrašnji rad – priseća se Jelena.
Shvatila je da je celog života bila lojalan prijatelj, dobar čovek, vredan radnik, ali ne i dobra za sebe. Jer 156,2 kg nije bila kazna, već dokaz njenog odnosa prema sebi, prema svom telu, prema svojim potrebama.
- Počela sam od početka, od detinjstva, od istina koje sam godinama zaobilazila. Susrela sam se sa bolom: favorizacijom muškog deteta u kući, transgeneracijskim traumama, emocionalnom nepismenošću koja je posebno duboka kod žena sa Balkana. Niko nas ne uči šta su misli, šta su osećanja, šta su uverenja. Većina žena, kada osnuje porodicu, pređe na autopilot i živi tuđe potrebe ne svoje. A kilogrami su samo posledica tog odnosa. Posledica načina na koji su voleli nas, pa smo tako naučili da „volimo” sebe.
Paralelno sa tim, godinama je imala heliko bakteriju, kilu na želucu, bolove… simptome koji se javljaju kada god ste poslednji na sopstvenoj listi prioriteta. I tada je prvi put razumela: ništa spolja neće biti dobro dok ne bude dobra prema sebi. Naučila je šta znači fokus, šta znači pažnja, šta znači stvarno brinuti o sebi.
- Godinu dana nakon emocionalnog rada, bez psihologa, samo sa radikalnom iskrenošću prema sebi, počela sam da mršavim uz medicinsku nutritivnu terapiju prema jelovniku nutricionistkinje. Ovaj put nije bilo izgovora. Birala sam sebe svaki dan i nisam želela da odustanem od sebe. I to me je dovelo do 83 kilograma manje, ali mnogo važnije do života u kojem konačno pripadam sebi - naglašava.
Mentor za mršavljenje
Jelena je u međuvremenu završila Višu medicinsku školu i postala nutricionista dijetetičar i mentor za mršavljenje. Danas pomaže ženama da se oslobode prejedanja.
- Moje lično iskustvo je temelj mog rada. Kada pobedite nešto o čemu vas niko ne uči, a to je prejedanje, i kada sami raskrčite taj put, u vama se rodi ogromna potreba da pomognete drugima. I mene i danas pokreće jedna misao: ne želim da ijedna žena na ovom svetu ikada oseti ono što sam ja osećala sa 156,2 kilograma.
Tokom korone otvorila je Instagram profil i odlučila da pokaže ženama da je promena moguća. Donela je odluku da se razvede i poslednji novac koji je imala uložila je u edukaciju, prvo iz kognitivno-bihejvioralnog koučinga. Jer vrlo brzo je shvatila da kod emotivnih "prejedača" ishrana je samo pomoćno sredstvo, pravi problem je u mislima, emocijama i uverenjima.
- U isto vreme se razvodim i dobijam otkaz, što je za mnoge tragedija, ali sam ja to videla kao znak: prvi put u životu idem putem koji je moj. To je bio momenat kada sam odlučila da se zaista posvetim uzrocima prejedanja, jer bez toga nema trajnog oporavka. Godinu, dve kasnije, na insistiranje mojih klijentkinja, upisujem Višu medicinsku školu, smer nutricionizam. Želela sam da im pomognem na svaki mogući način. Jer gojaznost je hronična bolest, a prejedanje je mehanizam kojim pokušavamo da gasimo emocije. Ako ću biti osoba koja ih vodi kroz ovaj proces, onda je moja dužnost da znam sve, i iz psihologije, i iz medicine, i iz praktične terapije - navodi naša sagovornica i dodaje da ono što se pokazalo kao najvažnije je empatija.
- Moje klijentkinje znaju da pričaju sa nekim ko je prošao isti put. Zato kada „počnu da vrdaju” ja ih ne kritikujem, već ih ljudski, nežno i odlučno vraćam na put koji one same žele, jer ja znam kako izgleda skrenuti, ali i kako izgleda vratiti se sebi.
Emocije su koren prejedanja
Otrkiva nam da najčešći uzrok prejedanja nije glad, nego emocija koju ne umemo da prepoznamo, izrazimo ili izdržimo.
- Gojazni ljudi apsolutno znaju da su gojazni. Sa tim se bude i sa tim ležu. To je svakodnevna patnja. Ali ono što često ne znaju jeste zašto jedu onda kada nisu gladni. Prejedanje je mehanizam preživljavanja, način da umirimo nešto u sebi što nismo naučili da osećamo. To nije nedisciplina niti lenjost, to je pokušaj tela da nas zaštiti - objašnjava naša sagovornica.
Kod velikog broja žena, koren prejedanja se nalazi u ranom odnosu sa majkom: u načinu na koji smo dobijale (ili nismo dobijale) utehu, pažnju, emocionalnu regulaciju, objašnjava. Ako nismo naučile da je u redu osećati, postavljati granice, reći „ne“, prepoznati tugu ili bes, tada naučimo da ih potiskujemo.
- A kada emocija nema gde, telo traži najbrži ventil. Hrana postaje upravo to: toplina koju nismo dobile, sigurnost koju nismo osetile, mir koji nismo naučile da gradimo iznutra. Naravno, iz disfunkcionalne porodice ne izađe svako sa poremećajem u ishrani, jer se ljudi razlikuju po strukturi ličnosti, senzitivnosti, podršci koju su imali kasnije u životu. Ali hrana u emocionalnom regulisanju jeste najčešći obrazac - navodi.
To je bila njena lična mantra dok je menjala svoj život. U trenucima najvećih kriza ponavljala je sebi: „Hrana nije emocija".
- Radila sam to da bih izgradila nove neuronske veze, jer mozak je neuroplastičan i može da nauči drugačije. Toliko puta sam posezala za hranom iz bola, straha, srama, usamljenosti. I svaki put kada sam htela da odustanem, vraćala sam se na tu rečenicu. Hrana nije emocija, ona ne leči rane, ne rešava usamljenost, ne vraća kontrolu, ne daje vrednost. Hrana je gorivo. Podrška telu. Sredstvo za zdravlje, ali ne i zamena za bliskost, ljubav, granice ili osećanja. Hrana je tu da hrani naš organizam, ne da nosi teret naše prošlosti.
Sebi od pre dvadeset godina bi poručila da se ne plaši da čuje sebe, da veruje svom unutrašnjem glasu, čak i onda kada je najtiši.
- Poručila bih da hrabro kroči, jer hrabrija je nego što misli i nijedan bol kroz koji će proći nije uzaludan. Jednog dana upravo taj bol postaće putokaz ženama koje će biti na mestu na kom je ona bila. Ružne trenutke neka ne gura pod tepih, jer sve kroz šta prolazi ima smisao koji će se tek kasnije otkriti. Iz svog mraka izgradiće svetlo za druge. I možda najvažnije: rekla bih joj da će jednog dana biti majka na koju će biti ponosna, žena koja svojim detetom i svojim primerom dokazuje da iz najtežih priča nastaju najlepše snage.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
