Koji su po vašem mišljenju najveći pomaci napravljeni u srpskom zdravstvu u godini za nama, a u interesu su i pacijenata i zdravstvenih radnika?
- Imajte u vidu da ja ne raspolažem sa svim podacima i možda ću nešto izostaviti, a nečemu dati veći značaj. Za mene je zaista najznačajniji iskorak nova, napredna i veoma skupa oprema koju su dobile mnoge bolnice, a koja omogućava brzu i veoma preciznu dijagnostiku. Mislim pre svega na skenere, magnetnu rezonancu, ali isto tako i na angiosale, mamografe...
Čini se da ta oprema sada ne stiže samo u velike zdravstvene centre i da je možda po prvi put ravnomerno raspoređena po celoj Srbiji?
- Tako je. Ta oprema ne stiže samo u velike centre kakvi su Beograd, Niš, Kragujevac i Novi Sad, već i u manje regionalne bolnice, i samim tim će biti dostupna i pacijentima koji ne žive u velikim gradovima. Ovo bi trebalo da smanji i čak eliminiše liste čekanje, posebno kada je u pitanju dijagnoza malignih bolesti. Drugi značajan pomak za mene je "of label" protokol ili pravilnik koji omogućava mnogo brže, praktično trenutno donošenje odluka o lečenju onkoloških bolesti, autoimunih bolesti, retkih bolesti, odnosno bolesti kod dece. U terapiji ovih bolesti najčešće se koriste inovativni lekovi koji su pre nekoliko godina bili nezamislivi. Na taj način prognoza ovakvih bolesnika će se značajno poboljšati. Koliko mi je poznato donete su odluke i potpisana dokumentacija za dalju izgradnju Kliničkog centra u Kragujevcu, kao i o tzv. drugoj A fazi Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, brojne se ustanove renoviraju. Takođe, novi Zakon o zdravstvenoj dokumentaciji bi trebalo da omogući da se svi podaci slivaju na jedno mesto, konkretno u Ministarstvo zdravlja i da se tako brže rešavaju svi problemi.
Mladi ljudi koji su sada na pola svoje karijere ili je tek započinju, imaće neuporedivo bolje uslove rada od onih u kojima sam ja radio gotovo četiri decenije.
Stiče se utisak da mladi lekari sada imaju mnogo bolje uslove za rad, a ipak i dalje imamo veliki odliv medicinskog kadra u inostranstvo?
- Ovo moram da kažem. Kada sam 1977. godine u oktobru počeo da studiram medicinu na tradicionalnom uvodnom času, kakav se i danas održava na Institutu za patologiju, tadašnji dekan prof. dr Mihajlo Čemerikić i prodekan prof. dr Svetislav Kostić pokazali su nam ogromne temelje i rekli nam da će se tu biti zgrada Kliničkog centra i da će tu raditi najbolji iz naše generacija. Ta ustanova je na neki način završena, ali su u funkciju stavljena samo tri osnovna nivoa. U jednom od tih nivoa koji su bili u funkciji postojala je tkz. Vaskularna ambulanta i ja sam u njoj radio svakog četvrtka, ali sve ostale dane u nedelji, operativnu hirurgiju radio sam u Drugoj hirurškoj klinici, slavnoj kući u kojoj su moji slavni prethodnici razvijali srpsku hirurgiju, ali u uslovima koji nisu bili adekvatni jer tu zgradu je napravio kralj Aleksandar Obrenović krajem 19. veka za porodilište Drage Mašin. I ta zgrada se sada doteruje i renovira, i to su ogromni pomaci. Mladi ljudi koji su sada na pola svoje karijere ili je tek započinju, imaće neuporedivo bolje uslove rada od onih u kojima sam ja radio gotovo četiri decenije.
Specijalizaciju iz vaskularne hirurgije uveo je na Medicinski fakultet u Beogradu pre nekoliko decenija profesor Slobodan Lotina, moj najveći učitelj. Bio je veliki vizionar i, zahvaljujući njemu, i postdiplomska nastava i supspecijalizacija su se značajno razvile
Mapirajte nam pet najslabijih tačaka kada se radi o funkcionisanju srpskog zdravstvenog sistema, i da li imate ideju kako bi one mogle da se prevaziđu?
- Po meni najveće promene i usavršavanja zahteva primarna zdravstvena zaštita. Stanujem u selu Surčinu, tamo moji preci stanuju stotinama godina, i od svojih roditelja i dedova slušao sam o doktorima koji su tamo radili pre Drugog svetskog rata, sećam se onih koji su radili kada sam se ja rodio, i čini mi se da je njihova uloga u zdravstvenom sistemu bila mnogo značajnija. Sada moj Surčin ima jedan super moderan dom zdravlja i primarnu zaštitu koja je u razvoju. To je drastično povećalo kvalitet života nas koji živimo na teritoriji surčinske opštine. Takva primarna zdravstvena zaštita bi morala biti dostupna svakom stanovniku Srbije bez obzira gde on živi. Izdvojio bih i neadekvatnu preventivu različitih oboljenja poput dijabetesa, pušenja, gojaznosti. Ali to zavisi i od svakog pojedinca, ali preventiva nije nije trka na 100 metara - to je maraton. I na tome treba insistirati sledećih godina, pa i decenija. I na kraju, svakako da je slaba tačka dugo čekanje na određene dijagnostičke i terapijske procedure što se maksimalno mora skratiti. Zaista dobijamo najmoderniju, najsofisticiraniju, najskuplju opremu koja se raspoređuje svuda po Srbiji, i očekujemo da će ta oprema moći da skrati čekanje kako na dijagnostičke tako i na terapeutske procedure, i da bar smanji, ako ne i da eliminiše liste čekanja.
Preventiva nije trka na 100 metara - to je maraton.
Kako stimulisati mlade lekare da odu na periferiju i u manja mesta, a ne u inostranstvo?
- Možda tako što ćete im rešiti stambeno pitanje. Ili tako što ćete im dati veće plate nego onima koji se bave primarnom zdravstvenom zaštitom u centru Beograda. To je nešto o čemu oni koji su stručniji i kompetentniji od mene treba da razmišljaju. Ono što jeste činjenica - Srbija je poslednjih godina uložila više nego ikada u zdravstvo.
Kao omiljeni lekar za mnoge vaše pacijente da li možete da izdvojite one trenutke kada ste sebi mogli da kažete: „Da, pomerio sam granice i uradio nešto što je izgledalo nemoguće?“
- Hvala na konstataciji, mnogo mi znači, i to je možda najveća satisfakcija u mom poslu. Naravno, siguran sam i da svi moji pacijenti, nažalost, nisu mogli biti zadovoljni načinom na koji sam ih ja lečio. Ali moram da apostrofiram nešto drugo – vaskularnom hirurgijom, koja je kompleksna, zahtevna i teška, ne bavi se pojedinac, njom se bavi tim. Prema tome u to ime govorim. Imao sam priliku da 20 godina rukovodim Klinikom za vaskularnu hirurgiju i izdvojio bih ova tri pomaka. Operativno lečenje rupturiranih aneurizmi trbušne aorte, koje su u vreme kada sam ja bio mlad čovek kompetentno izvodila dva ili tri vaskularna hirurga, sada praktično na kompetetan, adekvatan način izvode svi specijalisti na Klinici. Time je prognoza takvih pacijenata značajno poboljšana. Dakle, operaciju koja nije bila rutinska učinili smo takvom zbog čega je njeno organizovanje sada mnogo lakše nego što je to bilo kada sam ja bio mladi hirurg.
Najkompleksnija vaskularna hirurgija, a to je hirurgija torakoabdominalne aorte kod nas je postala rutina. Zbog toga nam dolaze pacijenti iz inostranstva, ali ne samo iz Republike Srpske, Crne Gore, Hrvatske, već i iz Rumunije, Estonije...
Tu se niste zaustavili?
- Baš tako. Ovladali smo izvođenjem najkompleksnije vaskularne operacije, a to je operativno lečenje aneurizmi koje zahvataju i grudnu i trbušnu aortu istovremeno. Doživeli smo veliku satisfakciju kada je pre četiri, pet godina profesor Roberto Kieza, iz čuvenog Sanrafaelo univerzitetskog centra u Milanu, našu Kliniku uvrstio na mapu evropskih centara koji ovu proceduru izvode rutinski, i mi smo jedna od sedam, osam evropskih bolnica u kojima se ova procedura kompetentno radi. Zbog toga nam dolaze pacijenti iz inostranstva, ali ne samo iz Republike Srpske, Crne Gore, Hrvatske, već i iz Rumunije, Estonije... I što je najbitnije - tu postoje bar tri tima koji nezavisno jedan od drugog mogu napraviti adekvatnu operaciju. Najzad, uspeli smo da naša Klinika postane glavni regionalni centar za izvođenje endovaskularnih procedura na aorti, što je jedan od najznačajnijih trendova u vaskularnoj hirurgiji. To je posebno značajan iskorak jer smo te procedure, koje su mnogo manje rizične, počeli raditi tek 2009. godine. Svaki ovaj pomak ispunjavao me je zadovoljstvom i bio dokaz da je ono što sam godinama radio smisleno, a istovremeno i podsticaj jer smo našim pacijentima dali šansu ne samo da prežive, već i da imaju kvalitetan život.
Da li mladi ljudi, studenti medicine u ovom trenutku, sa istim žarom shvataju ozbiljnost posla kojim planiraju da se bave kao što ga je shvatala, recimo, vaša generacija?
- Medicina te traži kompletno, tu nema kampanjskog učenja. Većina onih koji studiraju medicinu spremni su na odricanje i rad. Oni na vaskularnoj hirurgiji pokazuju isti žar. To je neophodno. Ali mnogo toga se ipak promenilo... Mladi bi hteli sve i odmah. To je generacijska osobina, najbolji primer su mi moja deca. Možda to i nije loše. Mladi ljudi hoće da odmah naplate svoje ogromno odricanje i rad tokom studija. Moja generacija je bila spremna da čeka.
Da li imate evidenciju koliko je naših i inostranih vaskularnih hirurga kod vas bilo na usavršavanju i šta je ono što im prvo kažete?
- Kada su u pitanju vaskularni hirurzi iz naše zemlje svi su jedan deo svoje edukacije, kraći ili duži, proveli kod nas. Poseban kuriozitet su nam kolege koji dolaze uglavnom iz najrazvijenijeg dela Zapadne Evrope. Počevši od 2009. imali smo oko 60 mladih doktora na usavršavanju. Kada god ih pitam šta ih je opredelilo da dođu baš kod nas - kažu stalno usavršavanje, ogroman obim i kvalitet rada, i da nema mnogo bolnica u svetu koje se mogu time pohvaliti. Nije zato čudno što je 2017. naša Klinika odlukom ministra zdravlja proglašena nacionalnim, referentnim aortnim centrom, a iste godine je dobila prestižnu međunarodnu sertifikaciju.
Kako rešiti problem deficitarnih specijalizacija?
- Ja bih to uprostio - deficitarno može da se dobije odmah, a ostalo da se čeka. Po meni je to jedini način da se ovaj problem reši.
Školovanje jednog studenta medicine je veoma skupo i kod nas i svuda u svetu?
- Da, veoma skupo. Recimo, u Americi školovanje jednog vaskularnog hirurga, od momenta kada je upisao fakultet do trenutka kada dobije licencu, košta koliko i školovanje jednog pilota borbenog aviona.
Koliko studenata godišnje diplomira na Medicinskom fakultetu u Beogradu i kako da naše najbolje akademce zadržimo u Srbiji?
- Godišnje na našem fakultetu diplomira oko 500 studenata. Da bismo ih zadržali svakako su najbitnije tri stvari - brže zapošljavanje najboljih, bolji uslovi rada, veća plata. Nešto od toga je već urađeno, ali pitanje je da li su mladi ljudi time zadovoljni, da li im je to dovoljno.
Vi ste jedan od tek nekolicine Srba koji su članovi Ruske akademije nauka. Osim ovog koja su to još priznanja na koja ste posebno ponosni?
- Članstvo u Ruskoj akademiji nauka je za mene zaista izuzetno priznanje. Pre toga sam imao privilegiju da budem gostujući profesor na medicinskom fakultetu u Đenovi, Plzenu, Skoplju i Larisi u Grčkoj, gde sam od kraja prošle godine i počasni profesor. Od 2022. sam član italijanskog Udruženja za vaskularnu i endovaskularnu hirurgiju.
Prof. dr Lazar Davidović je dobitnik i Ordena Karađorđeve zvezde na koji je, kako kaže, posebno ponosan.
Šta po vama znači „biti dobar lekar“?
- Pre svega lekar mora biti human i dobar čovek spreman na odricanja. Vrhunski stručnjak u svojoj specijalnosti, spreman da to pokaže ne samo u radno vreme, već u bilo kom trenutku, noću, državnim praznikom, i ne samo u svojoj bolnici. Dobar lekar u svojim saradnicima mora prepoznati najbolje. Od svojih mladih saradnika može tražiti samo ono što traži za sebe, ništa više od toga. Mora biti lojalan ustanovi u kojoj radi i samokritički analizirati svaku komplikaciju i svaki neuspeh u lečenju što uopšte nije lako, ali to je jedini način da se to ne ponovi. Lečenje bolesti je za lekare posao, ali dobar lekar nikada ne sme zaboraviti da je za pacijenta to velika nesreća. O bolesti i bolesnicima se mora govoriti sa velikim pijetetom i maksimalno se mora izbeći samoreklamiranje. To što nam se neko poverio mi moramo maksimalno poštovati.
Dobar lekar u svojim saradnicima mora prepoznati najbolje. Od svojih mladih saradnika može tražiti samo ono što traži za sebe, ništa više od toga.
Šta biste voleli da se u našem zdravstvu prvo promeni u godini pred nama?
- Voleo bih da imamo brži pristup svemu što je našim pacijentima potrebno i, kako što sam već pomenuo, očekujem dalje smanjenje lista čekanja.
Na nedavno održanom Kongresu Udruženja kardiovaskularnih hirurga u „Sava Centru“ predstavljeno je drugo, dopunjeno izdanje Vaše knjige "Hirurgija Aorte". Šta su novine u ovoj knjizi i u čemu je njen značaj za modernu medicinu u Srbiji?
- Knjiga je zaista novo, dopunjeno, imenjeno izdanje nastalo osam godina nakon prvog, i samim tim ima smisla zbog toga što su se u međuvremenu desile brojne tehničke inovacije. Aortna hirurgija više od drugih oblasti vaskularne medicine zavisi od tih inovacija. I stoga su se tu našla sasvim nova poglavlja o tretmanu aneurizmi aortnog luka u koje je uključen i njihov hibridni tretman čime su u međuvremenu naše kolege kardiohirurzi ovladali. Zatim, gotovo su potpuno izmenjana i ubačena nova poglavlja koja se odnose na endovaskularne i hibridne procedure, i one koje se odnose na tretman kasnih komplikacija endovaskularnih procedura, i najzad jedno ogromno poglavlje posvećeno je hirurgiji aorte kod dece.
Šta ste želeli da bude glavna poruka ove knjige?
- Svaki pacijent koji ima obolenje aorte očekuje efikasan, definitivan, minimalno invazivan tretman. To je normalno, tako se oseća svako od nas, uključujući i mene. Međutim, nekada je sve to moguće uklopiti, a nekada nije. Hirurg je taj koji mora da donese najbolju odluku za svakog pacijenta individualno respektujući osobine aortne bolesti, ali isto tako i karakteristike pacijenta, pre svega njegovu životnu dob, očekivanu dužinu života i propratne bolesti. Tek kada se sve to uzme u obzir i isoombinuje može se doneti prava odluka - u skladu s tim kod nekog pacijenta može se napraviti minimalno invazivna procedura, a kod nekoga ne. Ova knjiga našim hirurzima sve to treba da olakša.
Violeta Nedeljković
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
NE PROPUSTITE
