Dijabetes i otpor prema insulinskoj terapiji: Endokrinolog otkriva sve zablude koje skupo koštaju pacijente
Dijabetes, s pravom nazvan "tihi ubica", godinama radi u tajnosti. Zbog neprepoznavanja i ignorisanja simptoma, ali i straha od dijagnoze, pacijenti se mahom javljaju kasno, tek kada su prisutna ozbiljna sistemska oštećenja koja kulminiraju srčanim i moždanim udarom, propadanjem bubrega i amputacijama. U fazi kada je ključna nadoknada hormona insulina, pacijenti često pružaju otpor uz brojne predrsude. Endokronolog dr Slađana Drobnjak za naš portal otkriva zašto je insulinska terapija najprirodnij i najefikasniji oblik lečenja i zašto je njeno blagovremeno prihvatanje jedina brana od najopasnijih posledica.
- Šećer u krvi raste postepeno i osoba može imati godinama blago povišene vrednosti, a da to ne zna, jer nema izražene simptome. Kada se pojave, to su najčešće suvoća usta, žeđ, učestalo mokrenje, zamor, gubitak težine, sporo zarastanje rana i česte infekcije, ali ih pacijenti često pripisuju stresu, ishrani ili starenju - navodi doktorka.
Prema njenim rečima, mlađi ljudi naročito zanemaruju simptome jer misle da je dijabetes bolest starijih, iako je dijabetes tipa 2 sve češći kod mladih zbog gojaznosti, brze hrane i sedentarnog načina života. Dijabets se često otkrije sasvim slučajno, na sistematskom pregledu, pred operaciju ili prilikom analize krvi zbog neke druge tegobe.
Insulinska terapija nije gubitak slobode
Za razliku od drugih terapija, insulin nadoknađuje upravo ono što telu nedostaje, hormon koji omogućava ćelijama da preuzmu glukozu iz krvi, sugeriše dr Drobnjak.
- Pritom ne uništava pankreas, već mu pomaže da duže funkcioniše kako treba. To je sredstvo koje pacijentima produžava život i poboljšava njegov kvalitet. Nažalost, pacijenti često misle da, ako su na insulinu, to znači da su "teški dijabetičari", da je to kraj njihove slobode ili da je bolest ušla u poslednju fazu, što nije tačno. Kod tipa 1 dijabetesa insulin je neophodan od početka, dok se kod tipa 2 uvodi kada pankreas više ne može da proizvodi dovoljno hormona - objašnjava naša sagovornica.
U pojedinim slučajevima insulin se koristi i privremeno, na početku terapije, kako bi se "odmorile" beta ćelije pankreasa i smanjio toksični efekat glukoze. Nakon toga pacijenti nastavljaju sa oralnim lekovima.
- Međutim, i kod nas i u svetu, insulinska terapija se često odlaže jer pacijenti stalno obećavaju da će promeniti navike, više voditi računa o ishrani i fizičkoj aktivnosti, da će redovnije piti lekove. Na kraju zbog neadekvatnog lečenja i kašnjenja u uvođenju insulinske terapije veliki broj pacijenata ima uznapredovale komplikacije šećerne bolesti - opominje endokrinolog.
Mnoge osobe s dijebetesom misle da je uvođenje insulina znak da je bolest nepovratno uznapredovala, te osećaju krivicu, nekada i sramotu, umesto da shvate da je to prirodni nastavak lečenja šećerne bolesti.
- Takođe je prisutan i strah igle, iako se danas koriste vrlo tanke igle koje su gotovo bezbolne. Ljudi se plaše i hipoglikemija, pa sa sobom stalno nose slatkiše, a ponekad ih koriste i kada to nije potrebno. Jedna od najvećih zabluda je da insulin izaziva komplikacije, što nije tačno - komplikacije se javljaju upravo zbog nekontrolisanog šećera u krvi - naglašava doktorka.
Prihvatanje i samokontrola su ključ lečenja
Otpor prema insulinu je, kako objašnjava dr Drobnjak, više psihološki nego medicinski. Zato je uloga lekara i edukacije presudna.
- Veoma je važno da lekar sa pacijentom razgovara strpljivo i s empatijom, da mu objasni da će se sa insulinom osećati bolje, imati više energije i bolji san, da će glikemija biti stabilnija, a da povremeno može sebi da dozvoli i neku namirnicu koja je ranije bila "strogo zabranjena". Pacijentima bi trebalo pokazati kako se daje injekcija i, kada je moguće, uvoditi terapiju postepeno, recimo jednom dnevno, uveče, uz kombinaciju sa drugim lekovima. Pacijenti uvek lakše prihvate insulinsku terapiju kada imaju nekog iz okoline koji već koriste insulin - kaže naša sagovornica.
Upravo iz tih razloga savetovališta za osobe sa dijabetesom imaju ogromnu ulogu. Ona pomažu pacijentima da prevaziđu strah, nauče da prate šećer u krvi, da sami daju insulin i prilagode ishranu i fizičku aktivnost.
- Prihvatanje bilo koje hronične bolesti, pa tako i dijabetesa, ključni je preduslov za uspešno lečenje. Kada pacijent prihvati svoju dijagnozu, spreman je da poštuje preporuke lekara, aktivno se uključuje u edukaciju, redovno meri glikemiju i menja loše navike. Samokontrola je osnova terapije. Oni koji to usvoje, žive duže i kvalitetnije - zaključuje dr Drobnjak.