O tome kako da izgradimo zdrave odnose sa partnerom, porodicom i prijateljima, na seminaru 13. aprila u Beogradu, govoriće Tomislav Kuljiš, osnivač Integralne telesne psihoterapije i jedan od najuvaženijih stručnjaka na našim prostorima u oblasti roditeljstva i ličnog razvoja. Seminar „Zdravi odnosi kao temelj srećnog života“ organizuje platforma EXIT fondacije „Conscious R:Evolution“.
Za KurirZdravlje.rs, Tomislav Kuljiš ispričao je šta će posetioci moći da nauče na predstojećem seminaru.
- Ovo predavanje je namenjeno svima koje zanima da malo bolje upoznaju samog sebe i svoje funkcionisanje na temu odnosa sa svetom i sa sobom, a posebno dragoceno može biti roditeljima i stručnim osobama koje rade s decom. Razumevanje ranog razvoja daje novo svetlo i na roditeljstvo i na sve ljudske problematike, pa tako i one koje se javljaju kroz odnose. Namera mi je da govorim o dimenziji koja nam je manje bliska i manje prisutna u društvu, a to je nivo nesvesnog funkcionisanja, onoga što je ispod kongnitivno-bihevioralnog, ispod nivoa ego-svesnosti, a u osnovi upravlja nama. To je onaj deo nas koji nas nekada tera da se loše osećamo i ponašamo, čak i kada smo svesni da nam se to ne sviđa, a ne možemo drugačije jer je to jače od nas - kaže Tomislav Kuljiš.
Kontakt sa drugim ljudima čini da se osećamo dobro
Iskustva koja smo imali u ranom periodu života sa roditeljima, a pre svega mamom, ugraviraju u naš sistem programe za sve druge interakcije kroz kasniji život.
- Tajna srećnog života je u kapacitetu za ostvarivanje ugodnih i ispunjavajućih odnosa sa drugim ljudima. Sposobnost za to zavisi od iskustava koje smo imali u ranom periodu na temu interakcije sa emocionalno bitnim osobama, sa mamom najviše, pa onda sa tatom i ostalim emocionalno bitnim osobama u životu. Ta prva iskustva su u stvari ugravirala u naš sistem programe za interakciju sa svim budućim ljudima kroz život, a pogotovo s partnerom kao sa novom emocionalno bitnom osobom - ističe Kuljiš.
On dodaje da smo socijalna bića jer pre svega imamo potrebu za interakcijom sa drugim ljudima, jednako kao što imamo potrebu za hranom.
- Ljudsko mladunče ima svoj genetski, ljudski potencijal i predisponirano je na realizaciju svog kompletnog potencijala, psihološkog, emocionalnog, pa i kognitivnog. IQ inteligencija ne određuje da li ćemo biti srećni i ispunjeni u životu ili ne, nego kapacitet za ostvarivanje dobrih odnosa. Mi po rođenju nosimo potencijal da se osećamo stabilno, mirno, da imamo dobru interakciju sa svetom i da se osećamo da smo dobrodošli u svetu, da zaslužujemo da budemo voljeni i prihvaćeni takvi kakvi jesmo, i nosimo potencijal za ostvarivanje dobrih i spontanih odnosa sa ljudima oko nas. Dakle, to je potencijal - kaže Kuljiš i dodaje:
- Naš sistem je koncipiran tako da želi da razvije sposobnost ostvarivanja dobrih, bliskih, ispunjavajućih kontakata. Mi kažemo za sebe da smo socijalna bića kao vrsta, a ja bih dodao da smo mi socijalna bića zato što imamo potrebu za tim.
Dakle, ističe naš sagovornik, kao što imamo potrebu za hranom, tako imamo i potrebu za interakcijom sa drugim ljudima, jer dobar kontakt sa drugim ljudima u osnovi reguliše našu neurofiziologiju i čini da se u sebi osećamo dobro.
- Jer čim se osećamo loše, naši sistemi posegnu za kontaktima sa drugima. Odatle ide i osećaj usamljenosti, alijenacije (otuđenje), nostalgije. Kada se prekida kontakt sa drugima ili kada odnos postane povređujući – tada naša neurofiziologija zapada u loše stanje.
Ukoliko smo imali nezdrave odnose sa roditeljima, to se kasnije prenosi na emotivne odnose sa partnerima.
- Kada imamo nedovršene priče sa emocionalno bitnim osobama, u nama ostaje nesvesni poriv za dovršetkom kroz buduće odnose. Najvažniji je odnos sa mamom, i to baš u prvoj i drugoj godini, jer to je alfa i omega svih budućih odnosa. Ako kroz taj razvojni proces, simbioze i separacije, koji je trebalo da bude sa mamom, nismo prošli kako je priroda zamislila, jer nismo imali potrebne uslove, onda ostajemo nedovršeni i to ostaje izvor problema u svim drugim emocionalnim odnosima kroz život.
- Do toga dolazi jer npr. mama nije bila tu, ili nije bila emocionalno dostupna, ili je bila u lošem psiho-emocionalnom stanju. Bila je objekat za koji se u stvari ne želim ni vezati, jer je jako loše i njoj u njoj samoj, pa onda bežim od nje, jer mi je neugodno kraj nje. Mama to ne zna, mama se trudi, mama je dobra mama, ali moj sistem ne želi kao dete sa njom da se poveže jer je ona „loše“, iako je dobra mama - kaže Kuljiš.
Kada imamo tako nedovršene priče, naše nesvesno pokušava kasnije kroz odrasli period sa emocionalnim partnerima da dovrši te priče i namiri nenamirene potrebe.
- Najčešće ta osoba s kojom ulazimo u nezdravi odnos u smislu posledica, nema kapacitet, kao što ni mama nije imala, da nam da ono što nam treba. Ona bi trebalo da nam bude izvor namirenja određenih potreba, koje su gradivni elementi našeg sazrevanja i dovršavanja, ali to je kao da se jako žedni dolazimo napiti na suvom izvoru. Najčešće ta osoba to ne zna i ne može, jednako kao što mama nije znala i nije mogla, nije imala kapacitet. I to onda postaje uzrok razvoda brakova, problema u vezama, patnje, povređivanja, bola, osvete, mržnje, jer u stvari naše dečije rane počinju da se aktiviraju. Bez obzira što nam je 20, 40, 60 godina, najčešće se ceo život ponavlja isti obrazac.
Kuljiš ističe da psihološki razvoj čoveka apsolutno zavisi od interakcije sa drugom osobom i da se ne može desiti bez druge osobe.
- U osnovi se takođe radi o nedovršenom razvojnom procesu formiranja zrelog ega, jer nismo imali uslove iz okoline i dobili smo koliko smo mogli dobiti, i tu smo stali u razvoju. Uzmimo za analogiju – da bi jabuka sazrela mora imati npr. 50 sunčanih dana. Ako je imala 15 sunčanih dana, ne može biti crvena i ne može biti zrela. I njoj fali još sunca. I mi onda to sunce tražimo od drugih ljudi, ali koji su najčešće oblak i nisu sunce. I onda nas ne mogu osunčati, onda je nama opet zima jer nam fali sunca. A kad bismo imali dovoljno sunca, odnosno namirenje emocionalnih potreba, onda bismo se razvili u taj svoj ljudski potencijal i bili bismo bolje i sa samim sobom.
Ako smo iznutra dobro sa sobom, interakcija sa svetom nije problem
Kuljiš ističe da bismo mogli reći da su svi spoljašnji problemi koje imamo u svetu, u životu, sa svetom i sa drugima, u stvari eksternalizacija unutrašnje problematike, iz čega se može zaključiti da ako smo unutra posloženi i dobro sa samim sobom, onda nam svet nije problem i život je lep.
- Tada će interakcija sa svetom biti puno ugodnija, odnosno „imam dovoljno sebe i u sebi sam OK, bez obzira kakva je situacija izvan mene“. Mi obično imamo pogrešan poriv u smislu – osećamo se u sebi loše, a onda pokušavamo naterati svet i druge ljude da se prilagode našim potrebama i da nas poprave, a to ne radi. I onda smo najčešće frustrirani zbog toga.
Ljudi su gladni instrukcija, ali nema preciznih uputstava za roditeljstvo
Kada su u pitanju saveti za roditelje, on objašnjava da su i deca i roditelji različiti i da ne postoje precizna uputstva za roditeljstvo.
- Ljudi su gladni jasnih instrukcija, uputstava: „reci mi kako, pa ću ja to primeniti“. Deo na koji ja celo vreme pokušavam da ukažem je da su deca različita i da su roditelji različiti i da jedna opisana interakcija između jednog deteta i jednog roditelja može za to dete biti razorna, a za neko drugo dete ista opisana interakcija sa drugačijim roditeljem, jer je među njima drugačiji odnos, može biti recimo neprijatna, ali daleko od toga da će napraviti nekakvu štetu. Ono što je poruka u svim programima kada govorimo o roditeljstvu jeste da je bitno da roditelji shvate principe po kojima dete funkcioniše i šta su preduslovi njegovog razvoja, razvojne faze, i da onda mogu vrednovati sami i proceniti što detetu treba – navodi on i dodaje:
- Ono što predlažem, sugerišem, i način kako radimo kroz program Roditeljstvo 0-6 je da u stvari roditeljima damo znanje, razumevanje i da njima pustimo da procene koja varijanta pristupa, odnosa, ponašanja je za ovo moje dete u stvari najbolja.
Dubinski problemi mogu se uspešno rešavati kroz dubinske terapije
- Promene po sistemu top down, tj. da ću nešto shvatiti i time promeniti svoje ponašanje, funkcionišu samo za plitke problematike ili tematike, gde nemamo tako duboko ugraviranu problematiku i temu, nego je u stvari ona više površinska. Ove pliće problematike se mogu rešavati i kroz top down koncepte kao što su afirmacije ili određene metode rada na sebi ili koučinga koje su na nivou kognitivnog, bihevioralnog i to je i te kako od pomoći u određenim situacijama i može dati nekada brzo rešenje. Ali po definiciji ne rešava izvor problema, koren problema, a on je u nivou organizma, u nivou nesvesnog.
Kuljiš ističe da su za promenu na ovom nivou najzahvalniji dublji psihoterapijski pravci koji rade na nivou nesvesnog. A specifičnost telesnih psihoterapija je da ne ostaju samo na nivou nesvesnog (softverom) nego se bave i organizmom/telom (hardverom). Za telesne terapeute u stvari postoji samo jedan entitet koje možemo nazvati „bodymind“, teloum ili hardvero-softver. Ovakav pristup deluje na nivou korena problema, ali zahtevaju vreme, svest i spremnost za takav rad, dakle nije svako u svakom trenutku spreman za takav vid rada.
Tomislav Kuljiš napominje da, s obzorom na to da je većina problematika koje ljudi imaju u odnosima i nastala kroz odnose, najbolji način da se poprave jeste takođe kroz nove, reparacione odnose.
- I zato su za rešavanje problema koji su nastali kroz odnose danas za preporučiti upravo odnosne psihoterapije, pogotovo takozvane „two person“ psihoterapije. Integralna telesna psihoterapija je jedna od takvih psihoterapija, ali tu terapijski rad traje dosta vremena jer se kroz odnose terapeuta i klijenta događa ono što menja klijentov sistem i omogućava transformaciju.
Šta je Integralna telesna psihoterapija?
- Danas je odlazak na psihoterapiju u stvari dokaz zrelosti i spremnosti da nešto popravimo sa sobom, kao što je odlazak kod zubara dokaz da vodimo računa o sebi. Telesna psihoterapija je u stvari jedna od mnogih grana psihoterapije, koja pored rada na psihološkom i emocionalnom, dodatno uključuje razumevanje i celokupnog organizma osobe i njegovog nervnog sistema, gde je u stvari koren problematike koja se prvo iskazuje na psiho-emocionalnom nivou, a onda na kognitivno-ponašajnom.
Telesni terapeuti rade i sa nervnim sistemom klijenta tj. na onom najdubljim delu koji je u pozadini npr. anksioznosti i raznih drugih ljudskih problematika.
- Integralna znači da objedinjujemo celovito ljudsko biće i koristimo znanja iz više psihoterapijskih i telesnih i netelesnih pravaca. Dakle, ne pratimo jednu metodologiju, nego smo upoznati sa celom paletom različitih metodologija ili pristupa tj. mapa. Koristimo jedan široki dijapazon znanja kako bi za određenog klijenta našli onaj pristup koji je za njega najprikladniji, najadekvatniji.
Tomislav Kuljiš ne radi više direktno sa klijentima, već isključivo s učiteljskim timom škole vodi edukaciju u školi Integralne telesne psihoterapije.
- Ono što mi konkretno radimo kroz naše programe, od kojih je najkompletnija šestogodišnja edukacija za psihoterapeute Integralne telesne psihoterapije, ali i program „Lični razvoj“ koji je u sklopu toga, u stvari dajemo priliku ljudima da kognitivno i iskustveno dobiju bitne informacije o važnosti ranog perioda koji nas je formirao i da konkretno rade na tome što nosimo u sebi čime nismo zadovoljni i što nam kvari kvalitet života. Jer svi imamo neke veće ili manje tematike i problematike i niko od nas nije imao idealne roditelje. Pitanje je samo svesti i zainteresovanosti da menjam sebe ili ću nastaviti da tvrdim da sam ja super, a svet ne valja i hteću da promenim svet, što odvodi u frustraciju. Svet ne možemo promeniti, ali sebe možemo.
Olivera Marković
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
NE PROPUSTITE
