Prvu naznaku da postoji problem sa bubrezima Jelena je doživela u svojoj četvrtoj godini i to pamti kao traumatično iskustvo jer je dve nedelje bila odvojena od roditelja da bi joj lekari uradili neophodne analize.
- Prvi problemi sa bubrezima počeli su u ranom detinjstvu, već sa četiri godine, kada sam bila u bolnici zbog infekcije bakterijom ešerihija. U 12. godini, zbog učestalih infekcija i loših rezultata analiza poslali su me na Institut za majku i dete „Dr Vukan Čupić” u Beograd na dodatna ispitivanja nakon čega je postalo jasno o čemu je reč.
Sa 12 godina saznajem strašnu dijagnozu
Tada joj je urađena biopsija posle koje je potvrđeno da Jelena nosi gen s majčine strane koji može da da „odgovor” da li će njeni bubrezi vremenom gubiti svoju funkciju. Međutim, lekari su tada smatrali da se to neće tako brzo desiti, uz redovne kontrole i pravilnu ishranu. Svakako, za devojčicu od 12 godina, ova vest je bila strašna.
- Razmišljala sam o tome kakav će mi biti život jer ću morati stalno da budem pažljiva, da vodim računa o tome šta jedem i pijem… Bilo je naporno. Ipak, poštovala sam sve to koliko je god bilo moguće.
Pogoršanje simptoma kreće nakon drugog porođaja
Jelena je u međuvremenu poslata majka dvojice dečaka i verovala je da će ipak sve biti u redu i da joj ova dijagnoza neće u skorije vreme stvoriti dodatne probleme. Međutim, nije bilo tako. Komplikacije su krenule već nakon drugog porođaja.
- Imala sam česte i jake glavobolje, visok pritisak. Na svakom pregledu i analizama urea i kreatinin bili su sve veći, a hemoglobin i gvožđe sve niži. Terapije su mi delimično pomagale, ali sam se jako mučila. Da nevolja bude veća, 2021. godine razbolela sam se od kovida-19 i tu je sve krenulo nizbrdo. Kao da mi se preko noći život okrenuo naopačke. Usledili su česti odlasci u hitnu pomoć, dobijala sam infuzije...
Nisam više mogla normalno da funkcionišem i posvetim se svojoj maloj deci. Osećaj je bio kao da gubim tlo pod nogama.
Nisu me boleli ubodi igle koliko saznanje da sam vezana za mašinu
Nakon tog veoma teškog perioda, gde je Jelena imala osećaj da je jedva ostala živa, u martu 2022. godine otišla je na Vojnomedicinsku akademiju gde su joj ugradili fistulu i tada je znala sam šta je čeka – dijaliza.
- Prva dijaliza bila je jako stresna, kako za mene, tako i za moje najbliže. Tog trenutka postala sam svesna kakav će moj život biti ubuduće. Ni sami ubodi igle nisu toliko boleli kao činjenica da ću svakog drugog dana, po četiri sata, morati da budem bukvalno vezana za mašinu koja će me održavati u životu. Dijalize umeju da budu iscrpljujuće. Četiri sata nepomično ležite, gde vam se krv izvlači iz organizma, pročišćava kroz dijalizator i zatim vraća. Za to vreme možete imati problema sa pritiskom, da bude naglo povišen ili snižen. Možete dobiti jake grčeve u mišićima, osećati neopisivu žeđ.. Dešava mi se da nekad posle dijalize budem dobro i normalno funkcionišem, a nekad loše podnesem i preležim ceo dan.
Želim da posle transplantacije do lekara idem samo na kontrole
Rešenje i nova nada za Jelenu je transplantacija bubrega. Nažalost, ona nema pogodnog živog donora jer je i njena majka na dijalizi a otac boluje od dijabetesa. Svaki dan za Jelenu je dragocen, a najvažniji poziv za kadaveričnu ransplantaciju bubrega u Srbiji još uvek se nije desio. Zato je rešenje za ovu mladu mamu da novi bubreg dobije u inostranstvu.
- Transplantacija bi mi potpuno promenila život na bolje. Od malena sam bolešljiva i samo sam znala za lekare, bolnice, igle.. Volela bih da posle transplantacije kod lekara odem samo na kontrolu. Da konačno osetim šta znači biti zdrav. Zato sam od aprila ove godine u Fondaciji „Budi human – Aleksandar Šapić”. Želim da dobijem što pre šansu za novi život, ali u inostranstvu, jer je trenutno tako jedino moguće. Potrebna mi je pre svega pomoć dobrih i humanih ljudi da prikupim novčana sredstva da bih uspela u ovoj nameri i borbi za nov i zdrav život. Iskreno se nadam da će taj dan osvanuti, da ću konačno dobiti novi bubreg, a samim tim i novi život, život bez bolničkih kreveta, bez bola, bez dijalize.
Doniranje organa za mene je najhumaniji čin
Jelena je i član udruženja "Donorstvo je herojstvo" jer bi volela da se i u našoj zemlji probudi svest o doniranju organa i da liste čekanja za transplantacije postanu prošlost.
- Kada porodica nažalost preminule osobe skupi hrabrost i u najtežem trenutku kaže "da" i na taj način spasi ne jedan, već više života.. za mene ne postoji humaniji čin od toga! Na taj način kao da i ta osoba kroz druge nastavlja da živi, tako ja to vidim. Ali ljudi treba i da se postave na mesto osoba koje sa strepnjom očekuju taj najvažniji poziv. Koliko su dugi dani kada čekate da vam neko spasi život, pa makar i na taj način. A zamislite kako je deci koja su na listi čekanja za transplantaciju organa, a ima ih mnogo, nažalost. Samo se postavite na njihovo mesto i zamislite koja bi vaša jedina želja tada bila? Da ozdravite.
Nije lako brinuti o porodici kad morate na dijalizu
Jelena se nada da će moći da stvara nove, lepše uspomene, da konačno bude zdrava i srećna uz svoju porodicu i prijatelje, da ima život pun radosti, ljubavi, aktivnosti, putovanja.
- Nije nimalo lako voditi brigu o deci kada ste dijalizni pacijent. Imate jaku želju da im se maksimalno posvetite, ali jednostavno niste uvek u stanju. I tu deca najviše pate, nažalost. Ali, svakako su mi moja deca najveća podrška, pored porodice i najbližih prijatelja. Znatnu podršku dobijam i od ljudi iz udruženja Donorstvo je herojstvo, jer se ipak mi sa istim zdravstvenim problemom najbolje razumemo.
Olivera Marković
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
