U dubini našeg mozga smešteno je treće oko: Žlezda koja reaguje na svetlost i tamu
Naučnici kažu da se naše „treće oko“ zove epifiza (pinealna žlezda) i da se nalazi duboko u mozgu. Iako je epifiza odavno odsečena od direktne svetlosti i dalje ima ključnu ulogu u regulisanju reakcije tela na svetlost i tamu. Nova hipoteza objavljena u časopisu Current Biology pokušava da objasni poreklo ove male žlezde. Nalazi pokazuju da treće oko potiče od naših najstarijih predaka i da bi njegovo bolje razumevanje moglo da razjasni jednu od najvećih zagonetki evolucije vida.
Problem sa očima kičmenjaka
Kod muva, hobotnica i raka oči prate sličan evolutivni plan. Ćelije koje detektuju svetlost u bočnim očima pripadaju jednoj drevnoj grupi, dok druga grupa ćelija, smeštena u mozgu, uglavnom obavlja ne-vizuelne zadatke poput praćenja dužine dana i intenziteta svetlosti.
Kod kičmenjaka, kao što su ribe, gmizavci, ptice i ljudi, ovaj obrazac je „preokrenut“. Naše oči koriste jednu vrstu fotoreceptora na ulazu, ali su povezane sa neuronima druge vrste na izlazu. Ova kombinacija uglavnom postoji samo kod kičmenjaka.
Kiklop predak
Nauka kaže da su pre oko 575 miliona godina naši preci bili jednostavni organizmi slični crvima koji su živeli na morskom dnu. Najverovatnije su imali dva bočna oka i jedno srednje oko na vrhu glave koje je služilo za orijentaciju. Kasnije su neki preci počeli da se ukopavaju u sediment, hraneći se česticama iz vode. Bočna oči više nisu bile potrebne i vremenom su izgubljene, dok je srednje oko opstalo jer je i dalje pomagalo pri orijentaciji (dan-noć, gore-dole).
Epifiza, poznata i kao pinealna žlezda, smeštena je u centru mozga i veličine je zrna graška. Njena glavna funkcija je lučenje hormona melatonina, zbog čega se često opisuje kao unutrašnji biološki sat. Kada padne mrak, luči melatonin i priprema organizam za spavanje. Ima složenu ulogu i utiče na nivo energije i hormonski balans. Epifiza je poznata i kao „treće oko“, jer se često posmatra kao centar duhovne i psihičke energije. Bitno je naglasiti da je izraz „treće oko“ evolutivna i metaforička interpretacija, a ne doslovna, stvarna, struktura oka kod čoveka.
Kako jedno oko postaje tri
Kada su se ovi organizmi kasnije vratili u otvorene vode, ponovo im je bio potreban vid za orijentaciju. Jedini preostali „alat“ bio je centralni fotoreceptivni organ, koji je vremenom postao složeniji i počeo da formira izbočine osetljive na pravac svetlosti. Te strukture su se kasnije razvile u bočna, funkcionalna očna polja, odnosno današnje oči.
Originalni organ ipak nije nestao. On je opstao kao epifiza (pinealna žlezda), prisutna kod gotovo svih kičmenjaka - od riba i gmizavaca do ljudi.
Kod nekih reptila ona je i dalje funkcionalno „treće oko“, dok kod sisara više ne detektuje direktno svetlost, već prima signale preko očiju.
Oko pre oka
Ova teorija sugeriše da su osnovni delovi oka možda postojali pre nego što je nastalo pravo oko. Ipak, naučnici naglašavaju da je srednje „oko“ verovatno više skup senzora nego jedno jedinstveno oko. Drugim rečima, retina, kao funkcionalno najvažniji deo oka, možda je starija od samog oka.
Na kraju, iako je ova teorija još uvek predmet istraživanja, naučnici kažu da je jedna stvar sigurna: u dubini našeg mozga nalazi se ostatak drevnog „trećeg oka“ koje je nekada davno reagovalo na svetlost dana i noći.
Izvor: sciencefocus.com/ zdravlje, kurir