Idem na VMA da je obiđem, a sve mislim: "Ovo je zadnji put da je vidim": Janina mama ima melanom, a njene reči kidaju dušu

- Tek kad je mama primljena u kliničku studiju koja se radila na VMA, rekla je da ima melanom i koliko je ozbiljan problem ušao na naša vrata. Mama je te godine bila često u bolnici, tata je radio i nije imao vremena za nas, tako da smo sestra i ja prešle da živimo sa babom i dedom na godinu dana. Pošto je moja gimnazija blizu VMA, posećivala sam mamu kad god sam stigla, čak i kad nije bilo vreme poseta. Odlazila sam tamo plašeći se da će to možda biti poslednji dan da razgovaramo. Mama je primala terapiju dve godine, život se nastavio, ali ne onakav kakav je bio. U te dve godine, moji roditelji su se razveli, moj otac nikad nije u potpunosti shvatio mamino stanje i njen strah, a nije ni moj. Kad su se rastali, nas tri smo prešle da živimo u iznajmljenom stanu. Moji roditelji su znali da, kad ušuškaju sestru i mene u krevet, ostanu budni još neko vreme da bi pričali o tome kako su proveli dan i o „problemima odraslih“. Kako smo ostale nas tri, ja sam se osetila kao mamin glavni oslonac, koji joj je bio potreban u tom momentu. Sad sam ja ostajala duže budna s njom da bismo pričale o problemima i daljim planovima - otkriva Jana.

- Sve je bilo dobro dok se nije pojavila metastaza, i tad je ponovo krenula borba. Dotad smo već uveliko izgradile odnos pun poverenja, što je značilo da nema filtera i da sam prva osoba koja saznaje za sve što se događa, i sa lekovima, i sa terapijama, skenerom... Mama je ponovo krenula na terapiju, ali ovoga puta nije bila sama. Sestra i ja smo joj pravile društvo jer smo znale koliko se usamljeno osećala kada se tek razbolela i kad je proživljavala sve to. U toku tog lečenja imala sam najgore noći, jer se neretko dešavalo da u tri ujutru moram da je vozim u ambulantu hitne pomoći jer joj je terapija izazivala gušenje kao nuspojavu. To su bile jezive noći, ali trudila sam se i tada da je nekako zasmejem, samo da ne bi videla koliko mi je teško. Pretpostavljam da ni ona sama ne zna koliko sam se tada plašila da će joj naći nove metastaze, da će je ponovo zadržati u bolnici i da ćemo Ivana i ja ostati same. I taj period je prošao, život je opet krenuo svojim tokom - priseća se.

- Mami sam sve vreme govorila da nije metastaza i da ćemo tek videti o čemu se radi iako smo obe znale da je velika šansa da nismo u pravu. HP nalaz je potvrdio naše sumnje, bila je to nova metastaza. Veče uoči mamine operacije bila sam u Žitištu kod dede, maminog tate. Videla sam koliko je i on uznemiren i uplašen, jezivo je koliko samo jedna reč, rak, može da utera strah u kosti. Iako se sa ovom bolešću borimo već osam godina, plakala sam to veče, jer sam znala da će joj sutradan izvaditi još jednu metastazu. Strah i strepnja te nikada ne napuste kad je rak u pitanju, nikada se ne navikneš, iako se nas tri konstantno šalimo na taj račun. Mama je danas dobro, bolest je opet pod kontrolom. Bila je na PET skeneru koji nije sijao kao novogodišnja jelka, čega sam se najviše plašila. Danas živimo ispunjenim životom, ali pre svega smo srećne - poručuje ova hrabra devojka.

- Teško je biti tinejdžer samo po sebi, a nezamislivo teško biti tinejdžer kome se roditelji razvode, koji nema stalni dom i živi kao podstanar, a pri tom mama još ima i rak. Zato veliku zahvalnost dugujem Savetovalištu, koje mi je pomoglo da rešim pometnju u svojoj glavi, na životnim savetima koji mi i danas koriste - naglašava Jana i dodaje: