Šta povezuje anoreksiju, gojaznost i ostale poremećaje ishrane? Da li je psihoterapija neophodna da bi se osoba trajno oslobodila svojih problema? Šta leži u njihovoj osnovi? O ovim temama razgovarali smo sa prim. dr Marijom Đurović, psihiratrom. subspecijalistom psihoterapije.
- U zvaničnoj medicinskoj klasifikaciji poremećaja ishrane za Evropu, uključujući Srbiju, prepoznaju se anoreksija nervoza, bulimija nervoza, atipični oblici ovih poremećaja, prejedanje uz psihičke smetnje, povraćanje sa psihičkim smetnjama, drugi poremećaji ishrane (što je korpa gde se stavlja sve što ne može prema dijagnostičkim kriterijumima da uđe u neki od ovih navedenih) i takozvani nespecifični poremećaji ishrane. U američkoj klasifikaciji postoji dodatno prepoznati sindrom noćnog jedenja, koji postaje sve prisutniji i povezan je s kompulzivnim prejedanjem i gojaznošću - navodi prim. dr Marija Đurović.
Izuzeta gojaznost - opravdano ili ne?
Gojaznost nastaje kao posledica poremećaja ishrane, bilo da se radi o atipičnoj bulimiji, sindromu noćnog jedenja ili kompulzivnom prejedanju.
- Možemo reći da je gojaznost simptom. Iako je u zvaničnoj medicinskoj klasifikaciji svrstana u grupu endokrinoloških bolesti, a ne psihijatrijskih, zapravo je samo simptom određenih psihičkih smetnih ili emocionalnih teškoća – objašnjava naša sagovornica i dodaje:
- U poslednjih nekoliko meseci, pa i godina, primećujem sve veći broj osoba koje traže pomoć. Ranije to nije bio toliko čest slučaj, moguće je zato što se mnogo više govori o gojaznosti, koja je poprimila pandemijske razmere, kao i o njenim psihološkim aspektima. Posebno primećujem da sve više njih ima ozbiljne probleme, sa indeksom telesne mase (BMI) iznad 30 ili 35.
Kada je reč o vezi između različitih poremećaja ishrane, ponekad i na suprotnom spektru, doktorka primećuje sličnosti, što je zanimljiv paradoks.
- Ono što često čujem od pacijenata je vrlo slično. Osobe koje boluju od anoreksije se plaše da se ne ugoje, boje se hrane, povećane telesne mase, boje se da, jednom kada počnu da jedu, neće moći da stanu. S druge strane, gojazni ljudi, koliko god to zvučalo paradoksalno, žele da smršaju, ali istovremeno imaju ogroman strah od toga. Plaše se da će, ako krenu da gube težinu, izgubiti kontrolu i otići predaleko. To su duboki, nesvesni strahovi koje treba istražiti i razumeti - otkriva.
Osećanja kao pokretač
U osnovi anoreksije je strah, to je njen dominantni simptom, a slično je i kod bulimije. Pored toga, prisutno je osećanje stida i inferiornosti, koji su kod gojaznih osoba još izraženiji. Gojaznost često ide uz depresivnost. Na pitanje da li je psihoterapija neophodna da bi se prevazišli poremećaji ishrane, doktorka nedvosmisleno odgovara sa “da”.
- To je zato što u suštini ovih bolesti leže psihološki, emocionalni problemi, sve ostalo su simtomi. Da li je neko gojazan, da li je jede previše, premalo, da li namerno povraća hranu… to su simtomi. Možemo reći da su oni vrh ledenog brega, ono što vidite. A to što vidite je jedna mala mrvica svega onoga što je u stvari ispod. Time što ne vidimo, je zapravo ono s čime moramo da se bavimo – naglašava.
Najveći terapijski izazov kod ovih bolesti je njihova recidivantnost, dodaje naša sagovornica.
- Gojazni pacijenti često dolaze s izjavama “Uspela sam do sada pet puta da skinem 20 ili 30 kilograma, ali ne mogu to da održim”. Problem jeste održati ono što je teškom mukom postignuto, a to se dešava zato što se ne radi na suštini problema - onim što se krije ispod površine – poručuje.
Nataša Lazović
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.