Kako se utvrđuje moždana smrt i da li ima mesta za greške? Dr Goran Rondović otkriva šta sve prethodi odluci o doniranju organa
Moždana smrt je put bez povratka - nema nade da se mozak vrati u život, iako drugi organi mogu još kratko da rade - i ona je prvi korak u procesu transplantacije. Ova medicinsko-pravna činjenica često zbunjuje porodice pacijenata.
Nažalost, nedovoljno razumevanje moždane smrti često negativno utiče na odluku porodice o doniranju organa. Savremena medicina ovde ne dozvoljava bilo kakve greške, a kako taj proces tačno izgleda, koji testovi su deo protokola i šta najviše brine članove porodice, objašnjava za naš portal potpukovnik doc. dr Goran Rondović, specijalista anesteziologije i reanimatologije i koordinator darivanja organa u Centru za transplantaciju Vojnomedicinske akademije.
Moždana smrt je nepovratno oštećenje većeg dela mozga i istog trenutka kada se dokaže nizom testova, osoba se prema slovu zakona zvanično proglašava mrtvom. Ova medicinsko-pravna činjenica često zbunjuje porodice pacijenata, navodi ppuk. doc. dr Rondović.
- Oštećenje mozga može da nastane usled traume (povređivanja) ili moždanog udara i može da bude manjeg ili većeg obima s manjim ili većim šansama za oporavak. U težim slučajevima pacijenti se zbrinjavaju u jedinicama intenzivne nege (šok) uz angažman lekara različitih specijalnosti, kao što su intenzivisti, anesteziolozi, neurolozi, neurohirurzi... Kada su oštećenja mozga izuzetno velikog obima (i nespojiva sa životom), u nekom trenutku, čak i rano u procesu lečenja, može da se postavi sumnja da je nastupila moždana smrt, te se time pokreće protokol njenog utvrđivanja koji je precizno uređen zakonom. Ovo je važno i za prognozu lečenja i za mogućnost donacije organa.
Prvi naredni korak je stabilizacija pacijenta - normalizacija pritiska i telesne temperature, prestanak dejstva svih sedativa, opijata ili anestetika koji su mogli da budu upotrebljeni u prethodnom toku lečenja i stabilizacija elektrolita (neravnoteža može da izazove komu) - da bi se osiguralo da svi parametri koji mogu da utiču na stanje svesti budu pod kontrolom.
- Potom se prema zakonski propisanim stavkama sprovode procedure počevši od osnovnog neurološkog pregleda kojim se dokazuje odsustvo refleksa, pa preko anesteziološkog pregleda i dokazivanja da nema akta spontanog disanja (apnea test), pa potom radioloških dijagnostičkih procedura kakve su transkranijalni ultrazvučni pregled ili angiografski skenerski pregled kojima se dokazuje da nema protoka krvi ka višim strukturama mozga. Proceduru izvodi više specijalista (neurolog, anesteziolog, radiolog sa svojim asistentima - medicinskim tehničarima) i o svemu se vodi zapisnik koji je sudskomedicinski dokument - navodi naš sagovornik.
Lečenje se nastavlja paralelno dok se izvode ove procedure, a ako se u bilo kom trenutku primeti makar jedan znak rada mozga (prisustvo spontanog disanja, električne aktivnosti mozga ili protoka krvi ka moždanom korteksu), proces se prekida i terapija nastavlja svojim tokom. Ukoliko se ipak potvrdi da su sve funkcije nepovratno ugašene, tročlana komisija sačinjena od neurologa, anesteziologa i neurohirurga proglašava moždanu smrt, odnosno da je pacijent zvanično preminuo.
- Ovde nastupa deo koji dosta zbunjuje. Najčešće pitanje koje dobijamo jeste: “Ali srce radi još uvek. Ima li šanse?” Nažalost, ne. Odgovorno tvrdim da ne postoji šansa da je osoba živa onog trenutka kada komisija potvrdi moždanu smrt - meri se svaki parametar, vrlo pažljivo, studiozno se posmatra i donosi odluka. Otkucaji srca su rezultat upotrebe medicinskih aparata i lekova kojima se održava disanje (mehanička ventilacija) i rad srca. Naš zakon ne dozvoljava da se prekine lečenje, odnosno, kako se u narodu kaže da se isključe aparati, dok srce ne prestane da kuca. Taj period može da se iskoristi za human čin - donaciju organa, uz saglasnost porodice, kako bi se spasili životi onih kojima su organi neophodni - apeluje dr Rondović.
Ko donosi odluku o doniranju organa?
Odluku o doniranju organa moždano preminule osobe donosi najuža porodica, a tokom lečenja se redovno informiše o stanju pacijenta. Zakon precizira ko su članovi uže porodice i ko može da odlučuje o tome. Porodici se objašnjava svaki korak lečenja, uključujući sumnju na moždanu smrt i pokretanje postupka njenog utvrđivanja.
- Informacije im najčešće prenose lekari intenzivne nege - anesteziolozi, koji su uz pacijenta. Kada se sumnja na moždanu smrt potvrdi, uključuje se koordinator za donaciju organa i formira se lekarski tim (psiholog, neurolog, anesteziolog) koji porodici detaljno izlaže nalaze, odgovara na pitanja i razjašnjava nedoumice, uključujući i strah od moguće greške. Porodici se, ukoliko to žele, omogućava da vidi pacijenta - navodi naš sagovornik.
Koliko brzo mora da se reaguje?
Nakon utvrđivanja moždane smrti, vreme za sprovođenje transplantacije je relativno kratko, jer organi moraju da ostanu funkcionalni kako bi pomogli primaocu. Sam proces održavanja moždano mrtve osobe je veoma složen i vremenski ograničen - imate organ koji ne radi, a to je mozak, te se odumiranje tela nastavlja i širi.
- Porodicama unesrećenog sve to može da izgleda kao da nam se žuri i da je sve nekako brzo, ali i jeste tako. Brzina je nužna kako bi se organi očuvali u najboljem stanju, besmisleno bi bilo transplantirati nefunkcionalne organe. I sam zakon zahteva da primaocu bude poznat kvalitet organa, potencijalno prisutna oboljenja, starost donora, ali ne i identitet.
Dodatni izazov je ograničen broj donora - savremene metode lečenja povećavaju šanse za oporavak povređenih, dok rast hroničnih bolesti kod mlađih generacija (problemi sa srcem, bubrezima, jetrom) isključuje mnoge potencijalne donore.
Jedno "da" usrećuje najmanje pet osoba
Doniranjem organa, kao najhumanijim činom današnjice, pomažemo da drugi žive i nastave svoj život, dodaje doktor.
- U trenutku kada nam je najteže, jednim svojim “da”, vratićemo osmeh na lice najmanje pet osoba, a kad na to dodamo njihove porodice, i mogućnost da će osobe koje smo spasili imati svoju decu koja će živeti nakon jednog vašeg “da“, onda je taj broj daleko veći. Po mom mišljenju, trebalo bi da se svi zamislimo i stvorimo sliku ljudi kojima smo pomogli, direktno ili indirektno i da doniramo organe - poručuje potpukovnik doc. dr Goran Rondović.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.