Kako sprečiti suicid i ko je u većem riziku? Psihoterapeut: “Niko ne diže ruku na sebe jer mu je nešto ‘kvrcnulo’ u glavi”
Niko ne diže ruku na sebe iz hira, u trenutku slabosti ili zato što mu je nešto “kliknulo” u glavi. Iza svake odluke da se život okonča stoje meseci, a najčešće i godine borbe, beznađa i osećaja da nema rešenja, objašnjava za naš portal psiholog i kognitvno-bihevioralni psihoterapeut Žarko Petrović povodom Svetskog dana prevencije suicida. Otkriva zašto muškarci češće posežu za ovim činom, kakvu ulogu imaju porodica i društvo, ali i koliko je važno i lekovito da otvoreno razgovaramo o ovoj temi.
- Možda zvuči neobično, ali prva linija prevencije prema smernicama SZO je zapravo onemogućavanje kontakta sa sredstvima za suicid. To se odnosi na zakone vezane za posedovanje vatrenog oružja, dostupnost hemikalija koje mogu da se iskoriste za trovanje, ali i na postavljanje sigurnosnih mreža na mostovima i mestima gde se suicidi najčešće dešavaju. U državama koje su dosledno primenjivale ovakve mere beleži se smanjenje broja samoubistava i do 40-60 procenata - ističe Petrović.
Druga, jednako važna stvar jeste praćenje ljudi koji su već imali pokušaj suicida. Oni, naglašava naš sagovornik, ostaju u najrizičnijoj grupi.
- Evidentiranje njihovog stanja, reagovanje u pravo vreme i uključivanje u bolničke protokole i terapiju ključni su koraci. Sa druge strane, na nivou porodice i okruženja važno je da budu pristutni i prepoznaju znake da njihovi bližnji pate od depresije, zavisnosti, šizofrenije ili se nalaze pod velikim životnim pritiscima, poput dugova i drugih ozbiljnih problema. To su četiri najkritičnije kategorije - objašnjava Petrović.
U kriznim situacijama, recimo zbog droga, halucinacija ili teške depresije, porodica praktično skuplja redove i ne ostavlja osobu samu. To traje dok se ne organizuje hospitalizacija. Već nakon nekoliko nedelja terapije i lekova opasnost od suicida se značajno smanjuje, kaže psihoterapeut.
Signali koji pozivaju na akciju
On naglašava da, iako se često misli da ljudi koji planiraju suicid kriju svoje namere, u praksi je drugačije.
- Veoma retko se dešava da neko izvrši samoubistvo, a da ljudi oko njega nisu primetili ništa. Najčešće okruženje zna ili barem naslućuje da osoba pati. U terapiji, kada pitam pacijente da li imaju suicidne misli, oni otvoreno govore o patnjama, teskobi, simptomima, šta im u životu ne ide… To nije nikakav skriveni plan koji se čuva od drugih, već još jedan način da iskažu koliko im je teško - objašnjava Petrović.
Praćenje ovakvih pacijenata podrazumeva redovne preglede kod psihijatra i stalni nadzor porodice. Postoje i dodatni mehanizmi podrške: SOS telefoni, besplatni servisi i organizacije koje pružaju psihološku pomoć.
- U Nišu, na primer, Zavod za mentalno zdravlje ima dežurnog psihijatra 24 sata. Kada osoba postane opasna po sebe i okolinu, reaguje hitna pomoć, a ako je potrebno, uključuje se i policija. Ali važno je naglasiti da njihova uloga nije da kazne, već da pomognu da osoba bude hospitalizovana i zaštićena - dodaje on.
Zašto su muškarci u većem riziku?
Statistika pokazuje da oko dve trećine svih samoubistava u svetu izvrše muškarci, a razloga je za nekoliko.
- Na muškarce danas pada ogroman teret očekivanja: da budu uspešni, bogati, neponovljivi, autentični. Kada se taj ideal ne ostvari, osećaj neuspeha i sramote može da ih dovede do zaključka da bi bilo je lakše da ih nema. Taj pritisak društva i sopstvenih očekivanja posebno ih čini ranjivim - objašnjava Petrović.
Stigma je takođe snažan faktor rizika, kao i uverenje da je odlazak na terapiju znak slabosti.
- Oni češće nose finansijski teret i očekuje se da budu “provajderi”. Dokle god su funkcionalni i donose prihod, smatraju da imaju identitet. Van toga, imaju osećaj da gube vrednost, a to ne dolazi nužno od žena, već iz same muške kompeticije i društvenih pritisaka. Takvi obrasci dovode do toga da muškarci ređe potraže pomoć i lakše kliznu u stanje očaja - objašnjava Petrović.
Mitovi o normalnoj osobi ili ludilu
Sve ostale mere prevencije spadaju u sekundarne i tercijalne, ali su psihološka i socijalna podrška ključni.
- Mi smo danas veoma otuđeni, svako gura svoju priču i lako se desi da neko zaključi da život nema svrhe. Zato je važno da se o suicidu govori i sa odraslima, ali i sa mlađima. Kada ljudi podele svoje suicidalne misli, shvataju da postoje vrata, ali i da neka vode u pogrešnom smeru. Ako se o tome ćuti, suicid se često učini kao jedino logično rešenje - kaže psihoterapeut.
Posebno naglašava da mit o “normalnoj osobi kojoj odjednom nešto kvrcne i ubije se” nema utemeljenje u realnosti.
- Ljudi zamišljaju da drugi na taj način dižu ruku na sebe. Ne, iza tog suicida može da se krije par meseci, a najčešće više godina užasne patnje i nošenje sa tom idejom da li je to rešenje ili ne. I uporno nepronalaželje rešenja - navodi.
Takođe upozorava i na jednu upornu predrasudu, a to je da se svaki suicid izjednačava sa “ludilom”, što jednostavno nije tačno.
U tuđim cipelama
On ukazuje i na to da nisu svi suicidi isti i navodi kategoriju koja se vezuje za histerične crte ličnosti. To su ljudi koji se ubijaju da bi nešto postigli, “u inat” drugima.
- Imao sam u karijeri nekoliko slučajeva kada se otac obesio na dan sinovljeve svadbe, jer nije prihvatao njegovu izabranicu, što je, na primer nemoguće lečiti. Tu motiv nije isti kao kod nekoga ko je u depresiji izazvanoj drogom i zavisnošću ili nekoga ko ne vidi smisao života jer je izgubio sve najmilije - kaže Petrović i poziva da slušamo druge, jer je to lekovito, kao i da probamo da uđemo u njihove cipele.
- Ljude treba ohrabriti da se zapitaju: “Koji bi uslovi mene mogli da dovedu u takvu situaciju?” To razvija saosećanje i razumevanje. Nije zabranjeno govoriti o smrti, naprotiv, otvoren razgovor o toj temi može da pomogne mnogima da prepoznaju sebe u tuđoj priči, a osobe koje pate da shvate da nisu sami - poručuje naš sagovornik.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.