- Svakodnevni posao u Urgentnom prijemu Šabac, adrenalinski me je potpuno zadovoljavao, držeći istovremeno i nivoe kortizola nesrazmerno visokim. Oko osam dežurstava na mesec dana, godišnji raspored ispunjen obukama, edukacijama, kongresima širom Srbije, Evrope i sveta, „uskakanje“ u rizične transporte, isčekivanje otpočinjanja specijalizacije iz hirurgije, okupirali su moju pažnju - počinje priču naš sagovornik.
I pored dosta obaveza uspevao je da se posveti sportu i izdvoji i vreme za sebe.
- Ono malo vremena za sebe, koristio sam da dva do tri puta nedeljno u noćnim terminima plivam po par kilometara, a vikendom kada ne radim posetim familiju u susednom selu Lipolist, vozeći bicikl 30-ak kilometara ako vreme to dozvoljava, pokušavajući frustracije nakupljene tokom nedelje da oslobodim. Nekako sam uspevao da nastavim sa sportskim angažmanom, sada kao sportski radnik u lokalnom Rukometnom klubu, imajući u vidu da sam se bavio rukometom do svoje 30.godine života.
Ostatak svog vremena posvećivao je učenju nemačkog jezika kao i odlascima na fakultet nastavljajući svoje postdiplomske studije iz onkologije. Nikola kaže da je retko konzumirao alkohol, da nije bio pušač i da je živeo aktivan život.
- Interesantno je bilo što u tom periodu, nikako nisam mogao da se naspavam, a san je bio prilično plitak. Pripisivao sam to mojim dežurstvima. Fizička kondicija je bila na zavidnom nivou za muškarca u drugoj polovini četvrte decenije, pogotovo što sam i pored svih obaveza uspevao da zimi provedem prilično vremena na skijanju na Jahorini, a leti pored mora, plivao na Uni i Vlasinskom jezeru.
U avgustu se javljaju prvi simpotmi
U avgustu 2019. godine počeo je kašalj, koji je bio, kako Nikola kaže kašljucanje nalik onom kada se čovek naguta prašine. Ono što je problem je trajanje tog kašlja kao i sam zvuk.
- To nije bio zvuk ničemu nalik do tada, ni bronhitisa, ni laringitisa, ničega. Kašalj traje već tri nedelje, intenzitet kašljla se stidljivo pojačava, ja i dalje u svom ritmu, posao, bicikl, sport, ne pridajući neku važnost. Nemam temperaturu, nema nikakvog iskašljavanja, nisam izgubio na kilaži, nemam noćno znojenje, simptomi su na jednoj strani moje lekarske percepcije, na drugoj strani stoji upozorenje moje profesorke pulmologije koja je decidno navodila: ,,Uporni kašalj i promuklost koji traju tri i više nedelja, dijagnostifikovati!“. Tako ja odlučujem da se javim iz svoje smene, u uniformi, pulmologu.
Svi nalazi krvi, biohemijski parametri bili su uredni, RTG pluća mogao bi se protumačiti kao virusna pneumonija desno, spirometrija je takođe bila uredna.
- Dobijem tu neku antibiotsku terapiju koja se prima kroz dnevnu bolnicu, ja negodujem, osokoljen da ipak nije ništa. Međutim, usledio je i skener. Gotovo sam sasvim siguran da nije ništa spektakularno. Nakon odrađenog skenera, odlazim u sobu kod kolega radiologa, sa kojima sam oduvek u vrlo prisnim drugarskim i kolegijalnim odnosima. Atmosfera je međutim haotična. Njih dvoje su se ušetali po kancelariji, tumaraju, prevrću knjige, počinje kontradiktorna priča, očigledno je da nešto ne štima. Naravno moji snimci su PACS sistemom digitalno već došli do njih.
Nakon pogleda na snimak Nikola je shvatio o čemu se radi.
- U jednom trenutku mi se obraćaju, ja gledam ekran i vidim život. Izgleda vretenasto, nejasne strukture, narušene arhitektonike, potpuno različito, pomešano i ružno u odnosu na plemeniti parenhim pluća. Tada mi se zaljuljala cela soba. Spustio sam ruku polako na trosed i seo. Ipak, nadao sam se da je i dalje neka atipična infekcija-pneumonija imajući u vidu moj jednomesečni boravak na edukaciji u inostranstvu ranije. Sve sumnje su otklonjene kada sam hospitalizovan na Institutu za plućne bolesti Sremska Kamenica, gde je bronhoskopski utvrđen adeno karcinom pluća, makrocelularni karcinom u 3b stadijumu.
Prekorevao sam sebe što do tada nisam proširio porodicu
Definitivna dijagnoza za Nikolu bila je očekivana 95 odsto, a on je jedino priželjkivao da to bude tip sa kojim se može „raditi“ kako bi uspeo da živi duže i kvalitetnije.
- Onih pet odsto je ostalo neracionalna nada. Tačnu patohistološku dijagnozu sam saznao pre nego što mi je nadležna lekarka rekla, od druga, u toku prethodne večeri, kada sam sa koleginicama igrao remi. Čim mi je rekao, otišao sam u sobu. Iako sam imao i bromazepame i ksalole, ja ništa nisam uzeo. Zatvorio sam oči i u 15 minuta sam se oprostio sa svim prethodnim ambicijama koje sam do tada imao i baštinio. Istovremeno, sebe sam prekoreo, što jedino do tad nisam uspeo da proširim porodicu. Doduše, do tada nismo ni razmišljali o tome. Greška. Nekako, u takvim egzistencijalnim krizama, shvatiš da si bez potomstva niko. Zrno peska.
Krenulo je lečenje i prihvatanje. NIkola je dobio novog lekara, koji mu je ulio poverenje.
- Osetio sam sigurnost i rešenost. Obaveštavam svoju suprugu, ona dolazi u Kamenicu, plačemo zajedno u liftu. Odlazimo na razgovor kod lekara. Predstavlja nam strategiju i plan lečenja, bez prognoze, ali sa čvrstom voljom da ćemo se boriti do kraja i stići do svetla na kraju tunela. To mi se svidelo. Lucidnost takođe. U jednoj replici, stihu Električnog orgazma sa albuma Crni bombarder sav moj strah je raspršen. Idemo. Sedam u rolerkoster, krećemo u novi vid lečenja, uzima se krv za sveobuhvatno genomsko profilisanje, ja dajem semeni materijal u banku zbog budućeg procesa VTO (vantelesne oplodnje), dakle imam neki cilj. Podrška partnera u tom trenutku, kao i u svakom sledećem, svakodnevno, a ponekad i češće, nemerljiva je pomoć i najsvetliji primer istinske, Hrišćanske ljubavi.
Stigao je lek "skrojen" za mene
Kroz tri nedelje lek je stigao, skrojen na osnovu Nikolino genetskog otiska. Studijski lek, koji do tada niko nije koristio u redovnoj upotrebi. Tek registrovan u Japanu i SAD za neke druge stadijume i slučajeve.
- Ja pomislih tad....to je to. Moja priča. Počinjem sa terapijom. Ne radim. Petog dana kašalj staje. I danas se sećam dana, kako je jenjavao kašalj, da bi uveče stao. Kontrole su na tri nedelje. Infiltrati se stidljivo smanjuju. Ja počinjem da nosim naočare i puštam bradu. Menjam matricu ponašanja. Na bolovanju sam, ne radim svoj posao lekara, pomažem zetu u poslu komercijaliste kad sam odmoran i naspavan. Ujutru kad se probudim, pogledam se u ogledalo i ne vidim sebe uredno izbrijanog doktora medicine, nego momka sa bradom i naočarima koji uopšte čak ni fizički a kamoli likom ne podseća na mene. To mi je dalo prostora da se depersonalizujem, da uđem u „par tuđih cipela“ zavaram sebe, menjajući sebi izgled i dnevnu rutinu. Takav pogled na stvarnost doneo mi je nestvarno olakšanje i prostor za razmišljanje...šta dalje.
Nikola je nakon toga rešio da se posveti sebi i ljudima koje voli. Da nađe više vremena za sebe i svoje hobije (vinarstvo i vinogradarstvo) i zadovoljstva, da odstrani sve što mu krade vreme i dovodi u stanja napetosti i stresa, ili da barem smanji svoju izloženost svemu tome. Istovremeno sa lečenjem, nalazi vremena da ode na skijanje na Jahorinu, potom na sajam Poljoprivrede u Zagreb a pre svega na Hilandar, što mu je oduvek bila želja.
Angažovan mozak nema previše prostora da razmišlja o bolesti
Nakon četiri meseca terapije, tumor je smanjili dovoljno (downstage), tako je je otvorena mogućnost za ulazak u operativno lečenje.
- Moj doktor, pre svega prijatelj me maestralno vodi kroz sve to. Vadimo desno plućno krilo, i dobijamo kompletan odgovor. Patolozi ne nalaze tumorske ćelije niti infiltrate. Sve je fibroziralo. Tu stajemo sa terapijom. Počinje korona. Kontrole postaju ređe zbog kompleksnosti situacije, velikog pritiska na zdravstveni sistem a i moje osetljivosti na korona virus. Odlazim na rehabilitaciju na Taru, sam i izolovan. Treba se navići živeti sa jednim plućnim krilom. Naravno, pripremani smo na Institutu za tako nešto. Vežbe disanja su čudo.
Prolaze dani i meseci. Nikoli nedostaje poneka obaveza. Zato počinje da uči grčki jezik koji mu se uvek dopadao. Korona i dalje traje, ali jenjava. Nikola se dobro oseća i planira da se vrati u struku. Naravno, ipak pod malo drugačijim okolnostima.
- Napuštam bolnicu, odlazim na Akademiju (fakultet) da predajem medicinsku grupu predmeta, upisujem Master vinarstva i vinogradarstva sa željom da obnovim dedin vinograd. Imajući u vidu da smo supruga i ja na procesu VTO (vantelesne oplodnje) počinje da me interesuje Ginekologija i akušerstvo. Spoznaja da pomažete u donošenju života, sama radost rađanja života, predstavljaju poseban osećaj za svakog lekara. Upisujem volonterski specijalizaciju iz ginekologije i akušerstva. Pitaju me kolege, pa zašto, zbog čega...moj odgovor je uvek jasan, ipak sam ja lekar. Na kraju, angažovan mozak nema previše prostora da razmišlja o bolesti.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.