Disleksija nije lenjost, već drugačiji način rada mozga: Logopad otkriva kako prepoznati prve znake i pomoći detetu
Kada dete zna, ali ne ume da pročita ono što zna, kada mu se slova pretvaraju u zagonetku umesto reči i kada trud ne donosi željeni rezultat, moguće da je reč o disleksiji. To nije lenjost ni nemar, već drugačiji način na koji mozak obrađuje reči, glasove i značenja, kaže za naš portal master logoped Marijana Mirković i otkriva kako prepoznati prve znake disleksije i kako pomoći detetu da ponovo stekne veru u sebe.
- Disleksija je specifična teškoća u učenju čitanja, koja se javlja uprkos normalnom vidu, sluhu, inteligenciji, sistematskoj obuci i povoljnim uslovima za učenje. Ispoljava se u nesposobnosti čitanja i razumevanja značenja teksta, kao i u nemogućnosti da se misli iskažu pisanim putem na jezički pravilan način - objašnjava Marijana Mirković.
Javlja se kod pet do 10 odsto dece školskog uzrasta, češće kod dečaka. Karakteristično je da je uzrast čitanja, prema standardizovanom testu, najmanje osamnaest meseci ispod stvarnog životnog uzrasta, iako dete ima prosečne ili čak natprosečne intelektualne sposobnosti.
U najvećem broju slučajeva je genetski uslovljena, ali može biti povezana i s određenim faktorima tokom trudnoće i porođaja, koji utiču na sazrevanje delova mozga zaduženih za govor i čitanje.
Prvi znaci u predškolskom uzrastu
Iako se disleksija najčešće otkriva s polaskom u školu, prvi znaci mogu se prepoznati još u predškolskom uzrastu.
- Takva deca često imaju teškoće s izgovorom i prepoznavanjem sličnih glasova, ne pokazuju interesovanje za slova i pisanje svog imena, a mogu imati i probleme s pamćenjem redosleda dana u nedelji, meseci u godini i brojeva. Uočavaju se i teškoće u pamćenju i razumevanju verbalnih iskaza, kao i sporije usvajanje novih reči - objašnjava logoped.
U pitanju su jezički nedostaci koji se mogu prevazići ranim tretmanom, a time se mogu i prevenirati potencijalni poremećaji u čitanju, naglašava naša sagovornica.
S polaskom u školu
Sa polaskom u školu se pred dete se postavljaju novi i teži zahtevi, kao što su čitanje, pisanje i računanje, što je i period kada se disleksija najčešće otkriva.
- Polazi se od pretpostavke da je dete dostiglo određeni nivo zrelosti na kognitivnom i jezičkom planu, ali u praksi često nije tako. Iako su kod deteta površinske govorno-jezičke strukture zrele, logopedskom procenom se otkriva nezrelost dubinskih jezičkih struktura, neophodnih za učenje čitanja i pisanja - kaže Mirković.
Kod dece se tada primećuje manji fond reči, kraće rečenice, teškoće u razlikovanju sličnih glasova, pamćenju i pisanju slova i brojeva, kao i u povezivanju slova u reči. Često čitaju sporo, preskaču redove, zamenjuju slova ili teško razumeju pročitan tekst.
Deca sa disleksijom nisu lenja
Deca sa disleksijom nikako nisu lenja, već su uglavnom inteligentna i radoznala, ali njihov mozak funkcioniše drugačije.
- Zbog toga im je potrebno više vremena da savladaju čitanje, a njihova frustracija zbog neuspeha često ima razarajuće posledice na motivaciju. Za njih se smatra da se nedovoljno trude, da su lenja i nepažljiva, zbog čega u školi dobijaju loše ocene - kaže Mirković.
Kritike i kazne dodatno pogoršavaju situaciju. Mnoga takva deca postaju nervozna, povučena ili agresivna, razvijaju osećanja stida, sramote i gubitak samopouzdanja.
Uloga porodice i škole
Da bi dete sa disleksijom povratilo veru u sebe, potrebna je pomoć i podrška cele porodice, naglašava naša sagovornica.
- Roditelji bi trebalo da nađu vreme za dete, da mu redovno posvećuju pažnju, da se interesuju za njegove potrebe. Da razgovaraju o dešavanjima u školi, da provere da li je zapamtilo šta su učili. Nipošto ne bi trebalo da ga kritikuju, da ga porede sa drugom decom, niti u porodici, niti van nje. Svako dete je osoba za sebe - savetuje.
Kada roditelji i učitelji primete odstupanja u učenju, čitanju i ponašanju, važno je da se što pre obrate stručnjacima - psihologu, logopedu, neurologu ili psihijatru. Zajedničkim snagama bi trebalo da rade na jačanju samopouzdanja kod deteta, da ga motivišu za čitanje i prilagode nastavu njegovim trenutnim mogućnostima, navodi Mirković.
Kako izgleda terapija
Dijagnoza disleksije se ne postavlja pre trećeg razreda osnovne škole, iako se teškoće mogu uočiti već krajem prvog. Postupak je složen i podrazumeva preglede kod više stručnjaka - psihologa, neurologa, psihijatra, otorinolaringologa, oftalmologa, logopeda i defektologa, uz različite dijagnostičke metode.
- Savremena terapija, kaže Mirković, podrazumeva multisenzorne pristupe, u kojima se učenje zasniva na više čula, na vidu, sluhu i dodiru, kako bi dete lakše povezalo slovo, glas i značenje. Pomoć pružaju i kompjuterski programi i aplikacije koji čitaju tekst naglas, kao i prilagođeni tekstovi sa većim slovima, kraćim rečenicama i većim razmakom između redova - navodi naša sagovornica.
Logopedski tretman se sprovodi individualno, dva do tri puta nedeljno. Kod neke dece korekcija počinje od pripreme za čitanje i pisanje, a kod druge od povezivanja slova u reči i rečenice, kaže ona.
Ključ su motivacija i strpljenje
Roditelji bi trebalo da znaju da je otklanjanje teškoća u čitanju dug proces koji traje najmanje nekoliko meseci. Kada se postigne cilj, ne bi trebalo naglo prekinuti sa vežbanjem niti kontakt sa logopedom, napominje Marijana.
Najvažnije je, zaključuje, zainteresovati dete za čitanje i učenje, razvijati ljubav prema knjizi od ranog uzrasta, čitati mu priče, učlaniti ga u biblioteku i pokazati mu da čitanje može da bude zadovoljstvo.
- Za uspeh u prevazilaženju teškoća u čitanju i pisanju presudna je motivacija deteta i dobra saradnja između roditelja, učitelja i logopeda - poručuje master logoped Marijana Mirković.