Kada i zašto su potrebni lekovi za aritmiju? Kardiolog sa Harvarda otkriva zašto se s terapijom ne sme čekati
Brz ili nepravilan rad srca može da izazove osećaj da srce “preskače” ili “leprša”. Neki ljudi ne primećuju promenu ritma, ali osećaju umor ili kratak dah. Atrijalna fibrilacija (afib) je najčešći poremećaj srčanog ritma i povećava rizik od moždanog udara. Za mnoge pacijente lekovi su najvažniji deo lečenja, a kardiolozi danas sve češće savetuju da se terapija započne odmah nakon postavljanja dijagnoze.
- Što ranije počnemo s terapijom, veća je verovatnoća da ćemo sprečiti napredovanje bolesti - objašnjava dr Sunil Kapur, kardiolog u bolnici Brigham and Women’s, koja je deo Uviverziteta Harvard. Kod atrijalne fibrilacije epizode mogu da traju od nekoliko sekundi do više dana, pa čak i duže.
- Na primer, neko može da ima napad koji traje pola sata, a da se sledeći javi tek posle šest meseci - kaže dr Kapur. Međutim, s vremenom se napadi produžavaju i postaju češći.
Kada su lekovi neophodni?
Osobama koje imaju izražene simptome najčešće se propisuju lekovi koji usporavaju srčani ritam. To su tzv. lekovi za kontrolu frekvencije, među kojima su beta-blokatori i blokatori kalcijumskih kanala. Uobičajeni beta-blokatori su atenolol, bisoprolol, karvedilol, metoprolol, nadolol i propranolol.
Od blokatora kalcijumskih kanala koriste se diltiazem i verapamil. Stariji lek digoksin takođe može da uspori rad srca, ali se danas ređe koristi jer je manje efikasan i ima veći rizik od neželjenih efekata. Ipak, može biti opcija za pacijente koji ne podnose druge lekove.
Pored ovih lekova, pacijenti ponekad dobijaju i antiaritmike, koji deluju na sam ritam srca.
- Ove grupe lekova dajemo i osobama koje nemaju izražene simptome, kako bismo sprečili da srčani mišić oslabi zbog dugotrajnog ubrzanog rada - dodaje dr Kapur.
Antiaritmici
Ako lekovi za kontrolu frekvencije ne daju rezultat, kardiolog može da prepiše antiaritmik koji pomaže da se srce vrati u pravilan ritam. Ovi lekovi imaju više neželjenih efekata i mogu da izazovu nove poremećaje ritma, pa se terapija često započinje pod nadzorom u bolnici. Najčešće korišćeni su amiodaron, disopiramid, dofetilid, dronedaron, flekainid, propafenon i sotalol.
Kada lekovi nisu dovoljni ili izazivaju nuspojave, postoji mogućnost električne kardioverzije, odnosno primene kontrolisanog električnog impulsa koji vraća srce u normalan ritam, ili kateterske ablacije, kojom se uklanja izvor poremećaja u srčanom tkivu.
Prevencija moždanog udara
Tokom epizoda atrijalne fibrilacije krv može da se zadrži u pretkomorama srca, što povećava rizik od stvaranja ugruška. Ako se takav ugrušak otkine i dospe u mozak, može izazvati moždani udar. Zato većina pacijenata uzima antikoagulanse, odnosno lekove za razređivanje krvi.
Najčešće se koriste novi oralni antikoagulansi (NOAC): apiksaban, dabigatran, edoksaban i rivaroksaban. Stariji lek varfarin i dalje ima svoju primenu, ali zahteva redovne kontrole i pažljivo praćenje ishrane i drugih lekova. Zbog jednostavnije upotrebe, NOAC lekovi se danas uglavnom preporučuju umesto varfarina, osim kod osoba koje imaju mehaničke srčane zaliske ili težu mitralnu stenozu (suženje mitralnog zaliska), njima je varfarin i dalje najbezbedniji izbor, poručuje dr Sunil Kapur.
Izvor: Health.harvard.edu/Zdravlje.kurir.rs