Dok se borila sa rakom dojke, Ratka je izgubila majku: Ta godina mi je bila paklena, spasili su me redovni pregledi
Ratka Pantelić (61) iz Užica pre pet godina suočila se sa dijagnozom raka dojke, i to nakon rutinskog preventivnog pregleda koji joj je, kako danas kaže, verovatno spasao život. U narednih godinu dana prošla je kroz tri operacije i zračnu terapiju, dok je istovremeno vodila i jednu tešku ličnu borbu - u istom periodu izgubila je majku. Danas, posle svega, o tom iskustvu govori mirno i otvoreno, bez samosažaljenja, uverena da su redovne kontrole, podrška bliskih ljudi i vera u najbolji ishod bili ključni da iz bolesti izađe jača.
- U svakom životu ima uspona i padova, lepih i ružnih momenata, radosti i tuge, a u sve to se uklapa i bolest. Bolest se dogodi svima, većini ljudi, nekome pre, nekome kasnije, ali je ne doživljavamo i ne preživljavamo svi isto. Svako na svoj način, zavisno kakvu energiju nosi i ima u sebi. Sa dijagnozom sam se susrela pre pet godina, iznenadno, neočekivano, slučajno - preseća se za naš portal.
Ratka je redovno odlazila na preventivne preglede, na godinu ili dve, u dogovoru sa doktorkom - nekad ultrazvuk, nekad mamograf ili pregled kod hirurga za dojku.
- Poslednji pregled kod hirurga za dojku je bio uredan, ništa se nije opipavalo, kao ni na UZ nalazu. Nikakve vidljive promene. Predloženo mi je da uradim kontrolni mamograf sa poređenjem od ranije. Na mamografu su se videle promene u vidu grupisanih mikrokalcifikata, gde mi je traženo da uradim dodatnu ciljanu mamografiju, što je potvrdilo da se radi o tumoru, ali se nije moglo definisati da li je maligni ili benigni - otkriva naša sagovornica i nastavlja:
- Tu već počinju neki unutrašnji lomovi: šta ako jeste, kako dalje, šta dalje, kako se leči... Strah i nemir bili su svakodnevno prisutni. Čekajući operaciju razmišljala sam da ne mora sve biti crno, možda bude i dobro, ali sebe sam pripremala na oba moguća ishoda. Potvrđen je karcinom, za mene tada, u tom trenutku, smrtonosna dijagnoza - kaže Ratka.
Paklena godina
Kada je saznala da ima rak, kaže da je izgubila tlo pod nogama, a usledili su krah, pad, suze i osećaj da se sve ruši. Reakcija je, dodaje, ista kao kod većine ljudi koji se suoče sa malignom bolešću. Sve su priče slične.
- Ipak, veoma brzo sam se osvestila. Shvatila sam da, zahvaljujući mojim redovnim preventivnim pregledima, bolest nije uznapredovala. Nisam želela ni htela da gledam mračnu stranu moje dijagnoze. Prvo što sam pomislila bilo je da je medicina napredovala, da postoje nove inovativne terapije. Krenuću u proces izlečenja bez nepotrebnih opterećivanja kojekakvim pričama, pretragama po internetu, forumima. Mi nismo svi isti i ne reagujemo svi isto na probleme ni telom ni psihom. Jednostavno sam rešila i verovala da ću se izlečiti i izaći iz tog novonastalog problema – naglašava nam.
Za 11 meseci je imala tri operacije. Nakon poslednje operacije pokazalo se da su aksile negativne i zahvaljujući tom nalazu prepisano joj je 30 zračnih terapija bez hemoterapije.
- Ta godina mi je bila paklena. U međuvremenu majka se teško razbolela i ubrzo posle moje treće operacije je umrla, a ja sam bila nemoćna i bespomoćna da joj pomognem. Kao šlag na tortu prilikom jedne posete majčinom grobu okliznula sam se pala i slomila ruku, a još uvek nisam završila sa zračenjem. I tada sam rekla sebi ne paniči, tako je kako je, verovatno to je samo loš period u životu. Krenulo je silaznom putanjom, al mora stati pa će krenuti i uzlaznom. Ne kaže se bez razloga: koliko ima uzbrdica toliko ima i nizbrdica - navodi.
Vera, ljubav, nada
Naravno, ne možete baš sve sami, iako imate i jaku volju i želju. Veliku podršku je imala od svoje porodice i prijatelja. Svi su se trudili i bodrili je, mada su bili više zbunjeni i uplašeni nego ona.
- Sin je tada bio na petoj godini Medicinskog fakulteta, sa njim sam najviše razgovarala. Ulivao mi je nadu, verovala sam u njegove reči i optimizam - otkriva ganuto.
Veliku psihološku podršku dobila je i od svoje doktorke koja je operisala, dr Maje Gulan. Ona je ohrabrivala dok je bila u bolnici i ukazala na Savetovalište za žene sa invaliditetom obolele od raka dojeke “Jefimija”, u čijem timu sama aktivno učestvuje.
- To je jedno divno, profesionalno udruženje za žene obolele od karcinoma dojke. Njihov tim, psihološka podrška, iskustvena podrška, posete svim ženama u bolnici sa dijagnozom karcinoma dojke - to mi je dalo takvu snagu i veru u ozdravljenje. Videla sam da su te žene vedre, nasmejane, lepe, pozitivne i još uvek žive i posle 15, 20, 25 godina od dijagnoze. Verovala sam da ću uz njihovu pomoć, pomoć svojih doktora i svoje pozitivne energije pobediti bolest - navodi naša sagovornica.
Putovanja i druženja kao terapija
Tako je i bilo. Ratka, koja je u međuvremenu otišla u invalidsku penziju, naučila je da kroz život dalje ide ruku pod ruku sa kancerom, ali tako da ga drži pod kontrolom.
- Ne razmišljam o ružnim stvarima koje bi mogle da mi se dogode. Kada naiđem na problem, tada ću ga rešavati. Moj moto je da za sve postoji rešenje, samo ga treba naći. Mnoge stvari sam promenila i uskladila u periodu posle dijagnoze. Sada se družim sa osobama koje meni odgovaraju. Potrudila sam se da se udaljim i sklonim od svih i svega što mi ne prija i ne odgovara. Sada na sve gledam malo drugačije i trudim se da sebi više ugađam. Pored farmaceutske terapije ja sam sebi odredila putovanja i druženja kao terapiju. Uvek sam u nekom pokretu - ističe i poručuje za kraj:
- Moja kratka poruka za sve glasi: preventivni pregledi, redovne kontrole i ne prepuštati ništa slučaju i vremenu. Setite se sebe da se drugi ne bi sećali vas.