Kako prekinuti začarani krug opsesije hranom? Istraživači otkrivaju zapanjujuće sličnosti sa potrebom za drogama
Stručnjak za zavisnosti i istraživač sa dugogodišnjim iskustvom u lečenju poremećaja ishrane i gojaznosti, dr Kler Vilkoks, već decenijama proučava ovu pojavu. I dok među naučnicima i dalje postoji određena debata, sve više dokaza ukazuje da je zavisnost od hrane stvarna.
Brojne studije potvrđuju da pojedine namirnice – naročito one bogate šećerom i ultra-prerađene, mogu menjati moždane procese i ponašanje slično kao nikotin ili druge supstance koje izazivaju zavisnost.
Ipak, ostaje mnogo pitanja o tome koja hrana izaziva zavisnost, ko je najosetljiviji na ovu zavisnost i zašto. Takođe postoje pitanja o tome kako se ovo stanje upoređuje sa drugim zavisnostima od supstanci i da li isti tretmani mogu delovati kod pacijenata koji se bore sa bilo kojom vrstom zavisnosti.
Kako funkcioniše zavisnost?
Neurobiološki mehanizmi zavisnosti su mapirani kroz decenije laboratorijskih istraživanja korišćenjem snimanja mozga i pristupa kognitivne neuronauke.
Studije pokazuju da postojeći genetski i faktori okoline stvaraju uslove za razvoj zavisnosti. Redovna konzumacija supstance koja izaziva zavisnost izaziva preuređivanje nekoliko važnih moždanih sistema, što dovodi do toga da osoba žudi za sve većim količinama te supstance.
Ovo preuređivanje se odvija u tri ključne moždane mreže koje odgovaraju funkcionalnim domenima, često nazvanim sistemom nagrađivanja, sistemom reagovanja na stres i sistemom odgovornim za izvršnu kontrolu.
Prvo, upotreba zavisne supstance izaziva oslobađanje hemijskog glasnika koji se zove dopamin u kolu nagrađivanja, što osobi daje dobar osećaj. Oslobađanje dopamina takođe olakšava proces koji se zove uslovljavanje – to je u suštini proces neuronskog učenja koji dovodi do stvaranja navike.
Kao rezultat tog procesa, senzorni signali povezani sa supstancom počinju da imaju sve veći uticaj na donošenje odluka i ponašanje, što često dovodi do želje. Na primer, zbog uslovljavanja, pogled na iglu može navesti osobu da odustane od svoje odluke da prestane da koristi drogu i da joj se vrati.
- Kontinuirana upotreba zavisne supstance tokom vremena utiče na emocionalnu ili stresnu mrežu mozga. Telo i um korisnika razvijaju toleranciju, što znači da im je potrebna sve veća količina supstance da bi osetili njene efekte. Ako prestanu da koriste supstancu, doživljavaju simptome odvikavanja, koji mogu varirati od razdražljivosti i mučnine do paranoje i napadaja.
Tu dolazi do izražaja negativno pojačanje, proces kojim se osoba stalno vraća supstanci jer je naučila da upotreba ne samo da stvara dobar osećaj, već i ublažava negativne emocije. Tokom apstinencijalne krize ljudi doživljavaju duboku emocionalnu nelagodnost, uključujući tugu i razdražljivost.
- Prekomerna upotreba većine zavisnih supstanci progresivno oštećuje mrežu izvršne kontrole mozga, prefrontalni korteks i druge ključne delove mozga uključene u kontrolu impulsa i samoregulaciju. Vremenom, oštećenje ovih područja sve više otežava korisniku da kontroliše svoje ponašanje.
Koji dokazi postoje da hrana izaziva zavisnost?
Mnoge studije tokom proteklih 25 godina pokazale su da hrana bogata šećerom i druga hrana za utehu , često ultra-prerađena, deluje na moždane mreže na način sličan drugim supstancama koje izazivaju zavisnost.
Promene u mozgu podstiču dalju želju za supstancom i prekomernu upotrebu – u ovom slučaju, vrlo zadovoljavajuće hrane. Kliničke studije pokazuju da ljudi sa zavisnim odnosom prema hrani ispoljavaju karakteristične znake poremećaja upotrebe supstanci.
Jedna studija je otkrila da signali povezani sa ukusnom hranom aktiviraju centre za nagrađivanje u mozgu, a stepen aktivacije predviđa povećanje telesne težine. Drugim rečima, što više pažnje hrana privlači, veća je verovatnoća da će osoba podleći želji.
Višestruke studije su takođe otkrile da nagli prekid ishrane sa visokim sadržajem šećera može izazvati simptome odvikavanja, slične kao kod prestanka upotrebe opioida ili nikotina. Takođe je utvrđeno da prekomerna izloženost hrani bogatoj šećerom smanjuje kognitivne funkcije i uzrokuje oštećenje prefrontalnog korteksa i hipokampusa, delova mozga koji posreduju u izvršnoj kontroli i pamćenju.
Kako prekinuti začarani krug?
Oporavak od zavisnosti se često zasniva na ideji da je najbrži način za izlečenje apstinencija od problematične supstance. Ali za razliku od nikotina ili narkotika, hrana je neophodna za preživljavanje, tako da nagli prekid nije opcija.
Poremećaji u ishrani poput bulimije nervoze i prejedanja često se javljaju zajedno sa zavisnošću od hrane. Većina psihologa i psihijatara veruje da je uzrok ovih bolesti prekomerno ograničenje u ishrani.
Iz tog razloga, mnogi stručnjaci za lečenje poremećaja u ishrani protive se ideji označavanja određene hrane kao zavisne. Plaše se da bi podsticanje apstinencije od određene hrane moglo dovesti do prejedanja i ekstremnih dijeta kao načina kompenzacije.
Drugi, međutim, tvrde da je uz oprez moguće integrisati pristup zavisnosti od hrane u tretman poremećaja u ishrani i da bi to nekima moglo spasiti živote.
Rastući konsenzus o ovoj vezi podstiče istraživače i terapeute da u svoje modele lečenja uključe i koncept zavisnosti od hrane. Jedan takav pristup opisala je psihijatar dr Kim Denis: u njenoj klinici nutricionisti ohrabruju pacijente da ne ograničavaju kalorije, ali istovremeno, po modelu tretmana zavisnosti, pomažu im da razmotre smanjenje ili izbegavanje hrane prema kojoj su razvili zavisan odnos.
Izvor: Miss7zdrava.24sata.hr/Zdravlje.Kurir.rs
Kad hrana postane uteha i beg: Psihijatar otkriva vezu između dopamina i prejedanja