Ignorisala je prve simptome, a tumor je rastao: Aleksandra je sa 28 godina saznala da ima limfom
Aleksandra Mladenović (39) iz Beograda, prvo je ignorisala ključne simptome, a sa samo 28 godina suočila se sa dijagnozom raka. Ultrazvuk je otkrio dva limfoma, jedan veliki i jedan manji, koji su pretili da pritisnu srce i ugroze život.
Tada počinje težak period koji joj potpuno menja život...
U to vreme njena ćerka je imala samo četiri i po godine, a Aleksandra je upravljala svojom firmom, živeći sa motom „Ja mogu sve, baš sve“. Kada saznaje da boluje od limfoma, svaki dan postaje ispunjen bolom, strahom, hemioterapijama i čežnjom za detetom koje nestrpljivo čekalo da mama ponovo dođe kući.
Prvi znaci i tiha upozorenja
- Simptome sam primetila sasvim slučajno, jednog jutra dok sam se tuširala - priča Aleksandra Mladenović z portal Kurir.Zdravlje.rs, prisećajući se trenutka kada je napipala malu izraslinu na grudnom košu:
- Tumačila sam je kao nešto bezazleno, prolaznu promenu koja ne zahteva hitnu pažnju.
Umor, povremeno povišena temperatura i gubitak kilograma — sve je to pripisivala iscrpljenosti i brzom ritmu života. Privatni posao, briga o malom detetu i dva psa ispunjavali su njenu svakodnevnicue, pa joj je sve delovalo normalno, osim činjenice da joj telo možda šalje upozorenje.
Iako sam sebi obećala da ću odmah otići na pregled, prošlo je nekoliko meseci pre nego što sam se zaista javila lekaru. Izraslina je rasla i postajala bolna, ali sam sve vreme nalazila izgovore, opterećena svakodnevnim obavezama. Tek kada sam shvatila da jedva podižem levu ruku, postalo mi je jasno da je vreme da prestanem da ignorišem stanje i potražim stručnu pomoć.
Snimak koji je otkrio istinu
Prvi korak bile su laboratorijske analize i rendgenski snimak u Domu zdravlja, na kojem se videla ogromna izraslina. Radiolog je bio toliko zatečen da je odmah ponovio snimak, misleći da je u pitanju greška. Objasnio joj je da promene te veličine najčešće budu benigne, a ona do tada nije ni slutila da se u njenom telu razvija nešto toliko veliko.
- Dalje analize pokazale su da je izraslina zapravo rebro, koje je ogromna tumorska masa potisnula napolje. U tom trenutku, koliko god zvučalo paradoksalno, osetila sam da me je baš ta neobična promena spasila — da nije postala vidljiva i bolna, ko zna kada bih otišla na pregled.
Kada su iz laboratorije saopštili da je u pitanju maligna bolest, mnogi bi čuli samo tu prvu polovinu rečenice. Ona je čula kraj: „…to se danas uspešno leči.“ - Ta rečenica me je vodila kroz svaki naredni dan. Naravno, pojavila su se teška pitanja — šta će biti sa mnom, kako će moje dete to podneti, da li je limfom izlečiv, šta me čeka… Ali uprkos svemu, zadržala sam nadu, jer sam znala da moja tada petogodišnja ćerka treba mamu koja će je pratiti kroz detinjstvo, i to je bila motivacija da izdržim sve što sam mislila da ne mogu.
U tišini straha rasla je moja hrabrost
Navodi da je njena najveća borba bila tiha i unutrašnja. Često se vraćala na rečenicu da se „uspešno leči“ i da joj je ona služila kao sidro. Takođe Aleksandra ističe da je sebe podsećala da ima razlog da izdrži, a to su porodica, dete i život kakav želi da živi. Dodaje da je sebi dozvolila da oseti sve emocije, ali ne i da dopusti da je one savladaju.
- Bilo je trenutaka straha, sumnje i tuge, ali svaki mali napredak video mi se kao ogromna pobeda. U trenucima kod kuće, sa svojom porodicom, osećala sam mir koji me ispunjavao, ali sam u sebi svaki put tiho patila kada bih morala da se vratim u bolnicu. Ipak, bila sam svesna da me svaki odlazak tamo, koliko god bio težak, vodi korak bliže danu kada će se život ponovo vratiti na svoje mesto.
Porodica joj je bila stub i najveća snaga. Suprug, otac i ćerka svojom podrškom i nesebičnom ljubavlju vodili su je kroz najteže trenutke. Njihov humor, čak i kada im je verovatno bilo najteže, pomagao joj je da ne izgubi nadu. Veliku snagu pružala su joj i iskustva drugih pacijenata, jer samo oni koji su prošli isti put mogu zaista razumeti koliko su dugi dani na putu pacijenta.
Limfom je oblikovao prioritete u Aleksandrinom životu
Navodi da su fizičke prepreke bile izuzetno teške — umor, bolovi, gubitak snage i iscrpljujuće terapije. Dugo je boravila u bolnici, primala agresivne hemoterapije bez prekida i provodila dane i noći sa infuzomatom pored sebe.
- Najteže mi je palo kada sam ostala bez kose — tada sam zaista postala svesna da prolazim kroz borbu sa malignom bolešću. Psihički teret nosila je neizvesnost, ali sam vremenom naučila da živim dan po dan.
Bolest je promenila sve u njenom životu. Materijalne stvari izgubile su svaki značaj, a ona je naučila da se raduje malim trenucima, brine o sebi, jede bolje i živi sporije i svjesnije.
- Počela sam da puštam ono što ne mogu da kontrolišem i da se fokusiram na ono što zaista mogu da menjam. Često kažem da sam u bolest ušla sa 28 godina, a izašla sa iskustvom sedamdesetpetogodišnjaka.
Dozvolite sebi da osećate sve emocije
Kada smo pitali Aleksandru šta bi poručila ljudima koji prolaze kroz istu dijagnozu sada, ona nam je rekla: - Pre svega, niste sami. Borba sa limfomom je teška, ali važno je verovati lekarima i procesu lečenja. Dozvolite sebi da osećate sve emocije, budite nežni prema sebi i slušajte svoje potrebe. Okružite se ljudima koji vas podržavaju i trudite se da u svakom danu pronađete ono što vam daje snagu da nastavite dalje.
Najviše joj je pomoglo prihvatanje situacije takve kakva jeste, bez borbe protiv onoga što ne može da promeni. Svesnost i fokus na sadašnji trenutak vraćali su je sebi kada su je preplavljivale teške misli. Trudila se da uspori, oslušne telo i da mu pruži ono što mu je potrebno.
- U jednom trenutku sam shvatila da se mir ne pronalazi spolja — on se gradi iznutra, svakog dana, malim koracima - istakla je naša sagovornica.
Od borbe sa bolešću do joga podijuma
Fizičke aktivnosti oduvek su bile deo njenog života, ali sada im pristupa s više pažnje i svesti. U ishrani je napravila male, ali važne korekcije, izbegavam namirnice koje mi ne prijaju i osluškujem potrebe svog tela, što mi pomaže da se osećam bolje i stabilnije.
- Posebno mi je značajno što sam, želeći da podržim pacijente, postala licencirani joga instruktor u školi čiji savremeni pristup i praktične veštine pomažu u radu s pacijentima ali i da lakše prihvatamo teške životne situacije. Naučila sam da negujem svoj unutrašnji mir, da čuvam energiju i da biram samo ono što mi zaista prija.
Udruženje LIPA je postala moja druga porodica
Udruženje LIPA je mesto gde se ljudi razumeju bez mnogo reči. Udruženje pruža podršku, edukuje, povezuje pacijente, porodice i stručnjake. Ta zajednica je Aleksandri mnogo značila tokom lečenja, a danas joj daje snagu i motivaciju da pomognem drugima koji prolaze kroz isto. - Kroz volonterski rad u Udruženju upoznala sam divne ljude, velike stručnjake i prave humaniste, ali i jednu od najbližih prijateljica. Često pomislim da su nam nevolje zapravo blagoslov, jer nam kroz njih često otvaraju vrata ka novim mogućnostima - rekla je za kraj Aleksandra.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
Kada su otečeni limfni čvorovi razlog za brigu? Obratite pažnju na ove prateće simptome