Za ovog ljutog neprijatelja Selena je saznala u martu 2020. godine. Bilo je to užasno vreme kovid pandemije, policijskog sata i beskrajnog straha. Osećala je da nešto nije u redu...
Imala je bolove u stomaku i u bešici, trbuh kao trudnički, sivu boju lica i tamne kolutove oko očiju. Osećala se umorno i bez energije. Međutim, u početku se činilo da su u pitanju problemi sa upalom bešike ili sa želucem. Nije ni pomišljala na rak. Imala je tada samo 24 godine.
- Prvi simptom koji sam osećala bio je bol u predelu bešike i to samo ujutru. Tako da posle tog prvog odlaska u toalet, taj bol bi i nestao. Ceo život sam imala neredovne cikluse, i mislila - to je sve normalno, to će u nekom trenutku doći na svoje. Tada sam imala 24 godine, tako da ništa nije delovalo kao nešto alarmantno. Bila sam na pregledu kod ginekologa četiri ili pet meseci pre toga, pre tih prvih simptoma - priča Selena.
Plašila sam se angine, a imala snage da se suočim s rakom
- Jedino čega sam se plašila do tog proleća 2020. je bila gnojna angina koju nekako zapatim baš svake godine, ali tada mi se desilo nešto o čemu nisam mogla ni da sanjam. Sa pune 24 godine, moja prva veća zdravstvena briga, uprkos korona virusu kojim smo svi u tom periodu bili okruženi, bila je upravo rak jajnika.
Kada je videla moju fotografiju mama je sve shvatila
Međutim, kako sve brzo napreduje kod mladih, tako je i ova bolest kod Selene brzo napredovala, pa je ubrzo počelo nadimanje želuca, gubitak apetita i kilograma...I pored toga, verovatno bi još odugovlačila sa odlaskom kod lekara da je mama jedne večeri nije slikala mobilnim telefonom i onda 15 minuta nemo zurila u fotografiju, odjednom u potpunosti svesna da njena ćerka nije dobro.
- Na toj fotografiji sam izgledala tako da je mama znala da sa mojim zdravljem nešto ozbiljno nije u redu i da pod hitno moramo kod lekara. Ali tada je bilo vanredno stanje, korona, i sve je bilo zatvoreno. Tako da sam tek početkom maja 2020. otišla na pregled, a prve simptome sam dakle osetila u martu. Nije prošlo mnogo vremena, ali je tako brzo napredovalo. Tada smo ustanovili da se radi o tumoru. Nisam radila ni Papanikolau test, ni kolposkopiju, samo su me poslali da uradim tumor markere.
Nakon pregleda lekar joj je rekao:
- Ovo je rak. Hvala što ste došli, došli ste na vreme. Nadam se da ovo možemo da sredimo operativno. Popričajte sa medicinskom sestrom i zakažite.
U tom trenutku njena želja za životim bila je jača od svih drugih emocija.
- Samo sam želela da živim - kaže.
Ožiljak je simbol moje borbe
Konzilijum je doneo odluku da se prvo operiše, a da potom prođe i četiri ciklusa hemioterapije.
- Iskreno, bilo mi je čak i lakše što je tada bila korona i što je karantin, jer sam sve proživela u krugu porodice. Držali smo se zajedno. Sećam se da mi je tata govorio uvek: "Ako taj ožiljak tu ostane i ako bude strašan, platićemo operaciju kod plastičnog hirurga." Međutim, on je nekako postao simbol moje borbe. Kada sam krenula na hemoterapiju, u tom trenutku sam počela da se bavim jogom. Išla sam i na plivanje. Hranila sam se onako kako mi telo govori. Svako treba da posluša svog lekara i da nađe ono što njemu odgovara.
“Mama sve ćemo da skinemo”
Jedan od najtežih momenata tokom hemoterapije za Selenu je bio onaj kada je ostala bez kose.
- Medicinska sestra je u jednom trenutku pročitala moju terapiju i rekla da od nje ne opada kosa i bila sam srećna kada sam to čula. Međutim, nakon par dana kosa je počela da opada i sećam se tog prizora na jastuku. Osećala sam se kao da nisam uspela. Kosu mi je šišala frizerka koja to radi od detinjstva, koja mi je šišala šiške i pravila sve one frizure u osnovnoj školi, a mama je sedela pored mene. Mislim da ona to nije mogla da podnese. I onda je rekla: "Hoćemo neku frizuru, hoćemo nešto na kraće?" Sećam se da sam je pogledala, uhvatila je za ruku i rekla: “Mama, sve ćemo da skinemo.” I sve smo i skinule... Mislila sam tada, čak i da ne izraste nikada više, ništa to nije toliko važno.
Danas se Selena trudi da vežba zahvalnost, da ne uzima ništa zdravo za gotovo, da kada ustane ujutru ne razmišlja: "Joj, što se sada budim, što sada ustajem?" već da kaže: “ Da, ali imaš taj luksuz da ustaneš. Sećaš se kad nisi mogla da ustaneš iz kreveta.”
- Nema tu ničeg revolucionarnog, nema tu motivacionih govora, nema tu puteva oko sveta, ali ima na dnevnom nivou ogromnih promena zbog kojih iskreno mogu da kažem da sam sada srećna. Sada idem na kontrole na šest meseci i pijem i dalje biljne hormone, a po preporuci lekara. Uskoro ponovo idem na još jednu kontrolu. Rutina je opasna, barem meni. I samo ako čovek malo zaboravi, i malo se prepusti, rutina ga opet zarobi.
Rak jajnika zauzima neslavno 8 mesto od svih maligniteta, a prema najnovijim statistikama 1 od 78 žena suočava se sa ovim problemom.
Pričam otvoreno o svemu da bi drugi išli na preglede
Neke stvari kroz koje je prošla, a naročito taj osećaj koji ima neko ko bliskog susreta sa smrću, Seleni je teško da opiše rečima.
- Teško je preneti taj osećaj zahvalnosti na životu. Ali, znam i da je samo zbog moje priče, nekoliko mojih drugarica otišlo na pregled i, nažalost, kod nekih od njih otkriven je zdravstveni problem. Nažalost, jedna moja drugarica je skoro izgubila bitku zbog tumora mozga, posle četiri godine, ali četiri godine se borila kao lavica. Ali, taj jedan preventivni pregled bi mogao da skrati tu borbu i da je ubrza. Čak i ako se desi jedna od gorih opcija, kao kod mene, pa sada ne mogu da imam svoje potomstvo, dokaz je ipak da vredimo i mi, radimo nešto i mi. I sva ta fama i tabu oko ginekologije i oko toga, nije to intima. To je lekarski pregled. Intima je sve ono drugo. A imam osećaj da intimu mnogo lakše delimo, čak i na društvenim mrežama, nego što otvoreno pričamo o zdravlju.
Čak i ako se desi jedna od gorih opcija, kao kod mene, pa sada ne mogu da imam svoje potomstvo, dokaz je ipak da vredimo i mi, radimo nešto i mi.
Selena je aktivna u Udruženju pacijenata obolelih od raka jajnika i grlića materice „Progovori“, a povodom Svetskog dana borbe protiv raka jajnika koji se obeležava 8. maja kaže:
- Ove godine naš događaj nema uobičajenu formu. Pre svega, pričali smo o sreći. O jednoj neobičnoj sreći, našoj sreći. Na nju, čak i mi onkološke pacijentkinje, imamo neograničeno pravo. Ne može to na odloženo, sreće nema naknadno na Youtube kanalima ili društvenim mrežama. Mora odmah, mora sada, mora uživo. Jer, ni borba ni život nemaju reprizne termine.
Violeta Nedeljković/Olivera Marković
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
NE PROPUSTITE
